حَدَّثَنِي إِسْمَاعِيلُ، حَدَّثَنِي ابْنُ وَهْبٍ، عَنْ يُونُسَ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، حَدَّثَنِي عُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُتْبَةَ، أَنَّ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ قَدِمَ عُيَيْنَةُ بْنُ حِصْنِ بْنِ حُذَيْفَةَ بْنِ بَدْرٍ فَنَزَلَ عَلَى ابْنِ أَخِيهِ الْحُرِّ بْنِ قَيْسِ بْنِ حِصْنٍ، وَكَانَ مِنَ النَّفَرِ الَّذِينَ يُدْنِيهِمْ عُمَرُ، وَكَانَ الْقُرَّاءُ أَصْحَابَ مَجْلِسِ عُمَرَ وَمُشَاوَرَتِهِ كُهُولاً كَانُوا أَوْ شُبَّانًا فَقَالَ عُيَيْنَةُ لاِبْنِ أَخِيهِ يَا ابْنَ أَخِي هَلْ لَكَ وَجْهٌ عِنْدَ هَذَا الأَمِيرِ فَتَسْتَأْذِنَ لِي عَلَيْهِ قَالَ سَأَسْتَأْذِنُ لَكَ عَلَيْهِ. قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ فَاسْتَأْذَنَ لِعُيَيْنَةَ فَلَمَّا دَخَلَ قَالَ يَا ابْنَ الْخَطَّابِ وَاللَّهِ مَا تُعْطِينَا الْجَزْلَ، وَمَا تَحْكُمُ بَيْنَنَا بِالْعَدْلِ. فَغَضِبَ عُمَرُ حَتَّى هَمَّ بِأَنْ يَقَعَ بِهِ فَقَالَ الْحُرُّ يَا أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ إِنَّ اللَّهَ تَعَالَى قَالَ لِنَبِيِّهِ صلى الله عليه وسلم {خُذِ الْعَفْوَ وَأْمُرْ بِالْعُرْفِ وَأَعْرِضْ عَنِ الْجَاهِلِينَ} وَإِنَّ هَذَا مِنَ الْجَاهِلِينَ. فَوَاللَّهِ مَا جَاوَزَهَا عُمَرُ حِينَ تَلاَهَا عَلَيْهِ، وَكَانَ وَقَّافًا عِنْدَ كِتَابِ اللَّهِ.
Абдуллаҳ ибн Аббос (розияллаҳу анҳумо) айтди: Уяйна ибн Ҳисн ибн Ҳузайфа ибн Бадр келди ва жияни Ҳурр ибн Қайс ибн Ҳисннинг янига тушди — у (Ҳурр) Умар яқин тутадиган кишилар(қорилар)дан эди. Қорилар — кекса ёки ёш бўлса ҳам — Умарнинг мажлиси ва маслаҳати аҳли эдилар. Уяйна жиянига: "Эй жияним, сенинг бу амир наздида юзинг (эътиборинг) борми — мен учун унга (киришга) изн сўраб берсанг?" деди. У: "Мен сен учун унга изн сўраб бераман" деди. Ибн Аббос: У Уяйна учун изн сўради. (Уяйна) киргач: "Эй Ибн ал-Хаттоб, валлаҳи, сен бизга кўп (мол) бермайсан ва бизнинг орамизда адолат билан ҳукм қилмайсан" деди. Умар ғазабланди — ҳатто унга ташланмоқчи бўлди. Ҳурр: "Эй амирул мўминин, албатта Аллаҳ таоло ўз Набийси (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га: «Афвни (осон йўлни) ол, маъруфга буюр ва жоҳиллардан юз ўгир» деган; бу (киши) — жоҳиллардандир" деди. Валлаҳи, Умар — уни унга тиловат қилганида — ундан (оятдан) ўтмади (тўхтади), у Аллаҳнинг Китоби олдида (маҳкам) тўхтайдиган киши эди.