حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ بُكَيْرٍ، حَدَّثَنَا اللَّيْثُ، عَنْ خَالِدِ بْنِ يَزِيدَ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ أَبِي هِلاَلٍ، عَنْ زَيْدٍ، عَنْ عَطَاءِ بْنِ يَسَارٍ، عَنْ أَبِي سَعِيدٍ الْخُدْرِيِّ، قَالَ قُلْنَا يَا رَسُولَ اللَّهِ هَلْ نَرَى رَبَّنَا يَوْمَ الْقِيَامَةِ قَالَ " هَلْ تُضَارُونَ فِي رُؤْيَةِ الشَّمْسِ وَالْقَمَرِ إِذَا كَانَتْ صَحْوًا ". قُلْنَا لاَ. قَالَ " فَإِنَّكُمْ لاَ تُضَارُونَ فِي رُؤْيَةِ رَبِّكُمْ يَوْمَئِذٍ، إِلاَّ كَمَا تُضَارُونَ فِي رُؤْيَتِهِمَا ـ ثُمَّ قَالَ ـ يُنَادِي مُنَادٍ لِيَذْهَبْ كُلُّ قَوْمٍ إِلَى مَا كَانُوا يَعْبُدُونَ. فَيَذْهَبُ أَصْحَابُ الصَّلِيبِ مَعَ صَلِيبِهِمْ، وَأَصْحَابُ الأَوْثَانِ مَعَ أَوْثَانِهِمْ، وَأَصْحَابُ كُلِّ آلِهَةٍ مَعَ آلِهَتِهِمْ حَتَّى يَبْقَى مَنْ كَانَ يَعْبُدُ اللَّهَ مِنْ بَرٍّ أَوْ فَاجِرٍ، وَغُبَّرَاتٌ مِنْ أَهْلِ الْكِتَابِ، ثُمَّ يُؤْتَى بِجَهَنَّمَ تُعْرَضُ كَأَنَّهَا سَرَابٌ فَيُقَالُ لِلْيَهُودِ مَا كُنْتُمْ تَعْبُدُونَ قَالُوا كُنَّا نَعْبُدُ عُزَيْرَ ابْنَ اللَّهِ. فَيُقَالُ كَذَبْتُمْ لَمْ يَكُنْ لِلَّهِ صَاحِبَةٌ وَلاَ وَلَدٌ فَمَا تُرِيدُونَ قَالُوا نُرِيدُ أَنْ تَسْقِيَنَا، فَيُقَالُ اشْرَبُوا فَيَتَسَاقَطُونَ فِي جَهَنَّمَ ثُمَّ يُقَالُ لِلنَّصَارَى مَا كُنْتُمْ تَعْبُدُونَ فَيَقُولُونَ كُنَّا نَعْبُدُ الْمَسِيحَ ابْنَ اللَّهِ. فَيُقَالُ كَذَبْتُمْ لَمْ يَكُنْ لِلَّهِ صَاحِبَةٌ وَلاَ وَلَدٌ، فَمَا تُرِيدُونَ فَيَقُولُونَ نُرِيدُ أَنْ تَسْقِيَنَا. فَيُقَالُ اشْرَبُوا. فَيَتَسَاقَطُونَ حَتَّى يَبْقَى مَنْ كَانَ يَعْبُدُ اللَّهَ مِنْ بَرٍّ أَوْ فَاجِرٍ فَيُقَالُ لَهُمْ مَا يَحْبِسُكُمْ وَقَدْ ذَهَبَ النَّاسُ فَيَقُولُونَ فَارَقْنَاهُمْ وَنَحْنُ أَحْوَجُ مِنَّا إِلَيْهِ الْيَوْمَ وَإِنَّا سَمِعْنَا مُنَادِيًا يُنَادِي لِيَلْحَقْ كُلُّ قَوْمٍ بِمَا كَانُوا يَعْبُدُونَ. وَإِنَّمَا نَنْتَظِرُ رَبَّنَا ـ قَالَ ـ فَيَأْتِيهِمُ الْجَبَّارُ. فَيَقُولُ أَنَا رَبُّكُمْ. فَيَقُولُونَ أَنْتَ رَبُّنَا. فَلاَ يُكَلِّمُهُ إِلاَّ الأَنْبِيَاءُ فَيَقُولُ هَلْ بَيْنَكُمْ وَبَيْنَهُ آيَةٌ تَعْرِفُونَهُ فَيَقُولُونَ السَّاقُ. فَيَكْشِفُ عَنْ سَاقِهِ فَيَسْجُدُ لَهُ كُلُّ مُؤْمِنٍ، وَيَبْقَى مَنْ كَانَ يَسْجُدُ لِلَّهِ رِيَاءً وَسُمْعَةً، فَيَذْهَبُ كَيْمَا يَسْجُدَ فَيَعُودُ ظَهْرُهُ طَبَقًا وَاحِدًا، ثُمَّ يُؤْتَى بِالْجَسْرِ فَيُجْعَلُ بَيْنَ ظَهْرَىْ جَهَنَّمَ ". قُلْنَا يَا رَسُولَ اللَّهِ وَمَا الْجَسْرُ قَالَ " مَدْحَضَةٌ مَزِلَّةٌ، عَلَيْهِ خَطَاطِيفُ وَكَلاَلِيبُ وَحَسَكَةٌ مُفَلْطَحَةٌ، لَهَا شَوْكَةٌ عُقَيْفَاءُ تَكُونُ بِنَجْدٍ يُقَالُ لَهَا السَّعْدَانُ، الْمُؤْمِنُ عَلَيْهَا كَالطَّرْفِ وَكَالْبَرْقِ وَكَالرِّيحِ وَكَأَجَاوِيدِ الْخَيْلِ وَالرِّكَابِ، فَنَاجٍ مُسَلَّمٌ وَنَاجٍ مَخْدُوشٌ وَمَكْدُوسٌ فِي نَارِ جَهَنَّمَ، حَتَّى يَمُرَّ آخِرُهُمْ يُسْحَبُ سَحْبًا، فَمَا أَنْتُمْ بِأَشَدَّ لِي مُنَاشَدَةً فِي الْحَقِّ، قَدْ تَبَيَّنَ لَكُمْ مِنَ الْمُؤْمِنِ يَوْمَئِذٍ لِلْجَبَّارِ، وَإِذَا رَأَوْا أَنَّهُمْ قَدْ نَجَوْا فِي إِخْوَانِهِمْ يَقُولُونَ رَبَّنَا إِخْوَانُنَا كَانُوا يُصَلُّونَ مَعَنَا وَيَصُومُونَ مَعَنَا وَيَعْمَلُونَ مَعَنَا. فَيَقُولُ اللَّهُ تَعَالَى اذْهَبُوا فَمَنْ وَجَدْتُمْ فِي قَلْبِهِ مِثْقَالَ دِينَارٍ مِنْ إِيمَانٍ فَأَخْرِجُوهُ. وَيُحَرِّمُ اللَّهُ صُوَرَهُمْ عَلَى النَّارِ، فَيَأْتُونَهُمْ وَبَعْضُهُمْ قَدْ غَابَ فِي النَّارِ إِلَى قَدَمِهِ وَإِلَى أَنْصَافِ سَاقَيْهِ، فَيُخْرِجُونَ مَنْ عَرَفُوا، ثُمَّ يَعُودُونَ فَيَقُولُ اذْهَبُوا فَمَنْ وَجَدْتُمْ فِي قَلْبِهِ مِثْقَالَ نِصْفِ دِينَارٍ فَأَخْرِجُوهُ. فَيُخْرِجُونَ مَنْ عَرَفُوا، ثُمَّ يَعُودُونَ فَيَقُولُ اذْهَبُوا فَمَنْ وَجَدْتُمْ فِي قَلْبِهِ مِثْقَالَ ذَرَّةٍ مِنْ إِيمَانٍ فَأَخْرِجُوهُ. فَيُخْرِجُونَ مَنْ عَرَفُوا ". قَالَ أَبُو سَعِيدٍ فَإِنْ لَمْ تُصَدِّقُونِي فَاقْرَءُوا {إِنَّ اللَّهَ لاَ يَظْلِمُ مِثْقَالَ ذَرَّةٍ وَإِنْ تَكُ حَسَنَةً يُضَاعِفْهَا} " فَيَشْفَعُ النَّبِيُّونَ وَالْمَلاَئِكَةُ وَالْمُؤْمِنُونَ فَيَقُولُ الْجَبَّارُ بَقِيَتْ شَفَاعَتِي. فَيَقْبِضُ قَبْضَةً مِنَ النَّارِ فَيُخْرِجُ أَقْوَامًا قَدِ امْتُحِشُوا، فَيُلْقَوْنَ فِي نَهَرٍ بِأَفْوَاهِ الْجَنَّةِ يُقَالُ لَهُ مَاءُ الْحَيَاةِ، فَيَنْبُتُونَ فِي حَافَتَيْهِ كَمَا تَنْبُتُ الْحِبَّةُ فِي حَمِيلِ السَّيْلِ، قَدْ رَأَيْتُمُوهَا إِلَى جَانِبِ الصَّخْرَةِ إِلَى جَانِبِ الشَّجَرَةِ، فَمَا كَانَ إِلَى الشَّمْسِ مِنْهَا كَانَ أَخْضَرَ، وَمَا كَانَ مِنْهَا إِلَى الظِّلِّ كَانَ أَبْيَضَ، فَيَخْرُجُونَ كَأَنَّهُمُ اللُّؤْلُؤُ، فَيُجْعَلُ فِي رِقَابِهِمُ الْخَوَاتِيمُ فَيَدْخُلُونَ الْجَنَّةَ فَيَقُولُ أَهْلُ الْجَنَّةِ هَؤُلاَءِ عُتَقَاءُ الرَّحْمَنِ أَدْخَلَهُمُ الْجَنَّةَ بِغَيْرِ عَمَلٍ عَمِلُوهُ وَلاَ خَيْرٍ قَدَّمُوهُ. فَيُقَالُ لَهُمْ لَكُمْ مَا رَأَيْتُمْ وَمِثْلُهُ مَعَهُ ".
Абу Саъид ал-Худрий айтди: Биз: "Эй Расулуллаҳ, биз қиёмат куни Роббимизни кўрамизми?" дедик. У: "Қуёш ва ойни — ҳаво очиқ пайтда — кўришда бир-бирингизга ҳалал берасизми (зохмат тортасизми)?" деди. Биз: "Йўқ" дедик. У: "Албатта сиз ўша куни Роббингизни кўришда — бу иккисини кўришдагидан бошқача — зохмат тортмайсиз. Кейин бир мунодий нидо қилади: ‹Ҳар бир қавм ўзлари ибодат қилган(нарса)га борсин›. Салиб (хоч) аҳли ўз салиби билан, бутлар аҳли ўз бутлари билан, ҳар бир илоҳнинг аҳли ўз илоҳлари билан кетади, то — яхши ёки ёмон — Аллаҳга ибодат қилган(лар) ва аҳли китобнинг қолдиқлари қолади. Кейин жаҳаннам келтирилади — гўё у саробдек намоён (кўрсатилади). Яҳудийларга: ‹Сиз нима(га) ибодат қилар эдингиз?› дейилади. Улар: ‹Биз Узайр — Аллаҳнинг ўғлига ибодат қилар эдик› дейдилар. ‹Ёлғон айтдинглар, Аллаҳнинг на хотини, на боласи бўлган; нима истайсиз?› дейилади. Улар: ‹Бизни суғоришингни истаймиз› дейдилар. ‹Ичинг› дейилади, улар жаҳаннамга қулаб тушадилар. Кейин насорога: ‹Сиз нима(га) ибодат қилар эдингиз?› дейилади. Улар: ‹Биз Масиҳ — Аллаҳнинг ўғлига ибодат қилар эдик› дейдилар. ‹Ёлғон айтдинглар, Аллаҳнинг на хотини, на боласи бўлган; нима истайсиз?› дейилади. Улар: ‹Бизни суғоришингни истаймиз› дейдилар. ‹Ичинг› дейилади, улар қулаб тушадилар, то — яхши ёки ёмон — Аллаҳга ибодат қилган(лар) қолгунча. Уларга: ‹Сизни нима ушлаб турибди, одамлар кетди-ку?› дейилади. Улар: ‹Биз улардан ажралдик — биз бугун уларга (ўша кундан) муҳтожроқ эдик; биз бир мунодийни: ‹Ҳар бир қавм ўзлари ибодат қилган(нарса)га қўшилсин› деб нидо қилаётганини эшитдик; биз фақат Роббимизни кутяпмиз› дейдилар. Шунда уларга Жаббор (Аллаҳ) келиб: ‹Мен сизнинг Роббингизман› дейди. Улар: ‹Сен — бизнинг Роббимизсан› дейдилар. Унга фақат Набийлар гапиради. У: ‹Сизнинг билан Унинг орасида Уни танийдиган бир аломат борми?› дейди. Улар: ‹Соқ (болдир)› дейдилар. У Ўз соқини очади, ҳар бир мўмин Унга сажда қилади; ва риё-соёна (кўз-қулоқ учун) Аллаҳга сажда қилган(лар) қолади — у сажда қилмоқчи бўлади, лекин унинг бели бир текис (тахта) бўлиб қолади (эгилмайди). Кейин Жаср (кўприк) келтирилиб, жаҳаннамнинг икки ёни орасига қўйилади" деди. Биз: "Эй Расулуллаҳ, Жаср нима?" дедик. У: "Сирпанчиқ, тойдирадиган (жой); унинг устида илмоқлар, калўблар (гажаклар) ва япалоқ тиканлар бор — Наждда бўладиган, саъдон дейиладиган, эгри тиканли (бута) кабидир. Мўмин унинг устидан кўз очиб-юмгандек, чақмоқдек, шамолдек, яхши отлар ва уловлардек (ўтади). (Баъзиси) саломат қутулувчи, (баъзиси) тирналган ҳолда қутулувчи, (баъзиси) жаҳаннам ўтида тўплаб ташланувчи бўлади, то уларнинг охиргиси — судралиб — ўтгунча. Сизлер менга ҳақни (талаб қилишда) — ўша куни Жаббор олдида мўминларнинг (қутқариш талабида) қаттиқлигидан кўра — қаттиқроқ эмассиз. Улар ўз биродарлари (дўзахда қолганлар) ҳақида ўзлари нажот топганини кўрганларида: ‹Роббимиз, биродарларимиз биз билан намоз ўқир, биз билан рўза тутар, биз билан (яхши) амал қилар эди› дейдилар. Аллаҳ таоло: ‹Боринг, кимнинг қалбида бир динор миқдорича иймон топсангиз, уни чиқаринглар› дейди, ва Аллаҳ уларнинг суратларини дўзахга ҳаром қилади. Улар уларнинг олдига келадилар — баъзилари дўзахда оёғига, баъзилари болдирининг ярмигача ғарқ бўлган. Улар танийдиганларини чиқарадилар, кейин қайтадилар. (Аллаҳ): ‹Боринг, кимнинг қалбида ярим динор миқдорича (иймон) топсангиз, уни чиқаринглар› дейди. Улар танийдиганларини чиқарадилар, кейин қайтадилар. (Аллаҳ): ‹Боринг, кимнинг қалбида зарра миқдорича иймон топсангиз, уни чиқаринглар› дейди. Улар танийдиганларини чиқарадилар." Абу Саъид: "Агар мени тасдиқламасангиз, «Албатта Аллаҳ зарра миқдорича (ҳам) зулм қилмайди; агар (у) яхшилик бўлса, уни икки баравар қилади» (оятни) ўқинглар" деди. "Набийлар, малоикалар ва мўминлар шафоат қиладилар; кейин Жаббор: ‹Менинг шафоатим қолди› дейди ва дўзахдан бир ҳовуч қабз қилади (олади), куйган қавмларни чиқаради. Улар жаннат оғзидаги — ‹ҳаёт суви› дейиладиган — бир дарёга ташланади, улар унинг икки четида — сел оқизигида уруғ ўсгандек — ўсиб чиқадилар. Сиз уни (уруғни) тош янида, дарахт янида кўргансиз: ундан қуёшга (қараган) томон яшил, сояга (қараган) томон оқ бўлади. Улар — гўё дурдек — чиқадилар, бўйинларига муҳрлар (белги) қўйилади, улар жаннатга кирадилар. Жаннат аҳли: ‹Булар — Раҳмоннинг озод қилган(банда)лари, У уларни — бирор амал қилмаган ва бирор хайр тақдим қилмаган ҳолда — жаннатга киритди› дейдилар. Уларга: ‹Сизларга — кўрган(нарса)нгиз, ва у билан бирга унинг мисли ҳам (бор)› дейилади" деди.