حَدَّثَنَا عُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ سَعْدِ بْنِ إِبْرَاهِيمَ، حَدَّثَنَا يَعْقُوبُ، حَدَّثَنَا أَبِي، عَنْ صَالِحِ بْنِ كَيْسَانَ، عَنِ الأَعْرَجِ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " اخْتَصَمَتِ الْجَنَّةُ وَالنَّارُ إِلَى رَبِّهِمَا فَقَالَتِ الْجَنَّةُ يَا رَبِّ مَا لَهَا لاَ يَدْخُلُهَا إِلاَّ ضُعَفَاءُ النَّاسِ وَسَقَطُهُمْ. وَقَالَتِ النَّارُ ـ يَعْنِي ـ أُوثِرْتُ بِالْمُتَكَبِّرِينَ. فَقَالَ اللَّهُ تَعَالَى لِلْجَنَّةِ أَنْتِ رَحْمَتِي. وَقَالَ لِلنَّارِ أَنْتِ عَذَابِي أُصِيبُ بِكِ مَنْ أَشَاءُ، وَلِكُلِّ وَاحِدَةٍ مِنْكُمَا مِلْؤُهَا ـ قَالَ ـ فَأَمَّا الْجَنَّةُ فَإِنَّ اللَّهَ لاَ يَظْلِمُ مِنْ خَلْقِهِ أَحَدًا، وَإِنَّهُ يُنْشِئُ لِلنَّارِ مَنْ يَشَاءُ فَيُلْقَوْنَ فِيهَا فَتَقُولُ هَلْ مِنْ مَزِيدٍ. ثَلاَثًا، حَتَّى يَضَعَ فِيهَا قَدَمَهُ فَتَمْتَلِئُ وَيُرَدُّ بَعْضُهَا إِلَى بَعْضٍ وَتَقُولُ قَطْ قَطْ قَطْ ".
Абу Ҳурайра Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан (ривоят қилди): Деди: "Жаннат ва дўзах Роббига (ҳузурида) даъволашди. Жаннат: ‹Эй Роббим, нима учун унга фақат одамларнинг заифлари ва тубанлари (паст табақаси) киради?› деди. Дўзах: ‹Мен мутакаббирлар (кибрли)лар билан имтиёзланганман› деди. Аллаҳ таоло жаннатга: ‹Сен — Менинг раҳматимсан› деди. Дўзахга: ‹Сен — Менинг азобимсан, сен билан кимни хоҳласам, (азоблаб) эришаман; ва иккалангизнинг ҳар бирингизга ўз тўлдириғи (бор)› деди. Жаннат(га келганда) — Аллаҳ Ўз махлуқотидан ҳеч кимга зулм қилмайди; дўзах учун эса У хоҳлаган(махлуқ)ни яратади, улар унга ташланади, у: ‹Яна борми?› дейди — уч марта — то У унга Ўз қадамини қўйгунча; шунда у тўлиб, баъзиси баъзисига қайтароли (йиғилади) ва: ‹Бас, бас, бас› дейди" деди.