حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مَسْلَمَةَ، عَنْ مَالِكٍ، عَنْ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ الْقَاسِمِ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، أَنَّهُ أَخْبَرَهُ أَنَّهُ، كَانَ يَرَى عَبْدَ اللَّهِ بْنَ عُمَرَ ـ رضى الله عنهما ـ يَتَرَبَّعُ فِي الصَّلاَةِ إِذَا جَلَسَ، فَفَعَلْتُهُ وَأَنَا يَوْمَئِذٍ حَدِيثُ السِّنِّ، فَنَهَانِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عُمَرَ وَقَالَ إِنَّمَا سُنَّةُ الصَّلاَةِ أَنْ تَنْصِبَ رِجْلَكَ الْيُمْنَى وَتَثْنِيَ الْيُسْرَى. فَقُلْتُ إِنَّكَ تَفْعَلُ ذَلِكَ. فَقَالَ إِنَّ رِجْلَىَّ لاَ تَحْمِلاَنِي.
Абдуллаҳ ибн Маслама бизга айтди, Моликдан, у Абдурраҳмон ибн Қосимдан, у Абдуллаҳ ибн Абдуллаҳдан: У хабар берди, у Абдуллаҳ ибн Умар розияллаҳу анҳумани намозда ўтирганида чордана қуриб ўтирганини кўрар эди. Мен ҳам буни қилдим, ўша кунларда ёш эдим. Абдуллаҳ ибн Умар мени қайтариб: ‹Намознинг суннати — ўнг оёғингни тиклаб, чап (оёғинг)ни букишингдир›, деди. Мен: ‹Сиз буни (чордана) қиляпсиз-ку›, дедим. У: ‹Менинг оёқларим мени кўтармайди (заиф)›, деди.