حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ بْنُ أَبَانَ، قَالَ حَدَّثَنَا ابْنُ الْغَسِيلِ، قَالَ حَدَّثَنَا عِكْرِمَةُ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ صَعِدَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم الْمِنْبَرَ وَكَانَ آخِرَ مَجْلِسٍ جَلَسَهُ مُتَعَطِّفًا مِلْحَفَةً عَلَى مَنْكِبَيْهِ، قَدْ عَصَبَ رَأْسَهُ بِعِصَابَةٍ دَسِمَةٍ، فَحَمِدَ اللَّهَ وَأَثْنَى عَلَيْهِ ثُمَّ قَالَ " أَيُّهَا النَّاسُ إِلَىَّ ". فَثَابُوا إِلَيْهِ ثُمَّ قَالَ " أَمَّا بَعْدُ، فَإِنَّ هَذَا الْحَىَّ مِنَ الأَنْصَارِ يَقِلُّونَ، وَيَكْثُرُ النَّاسُ، فَمَنْ وَلِيَ شَيْئًا مِنْ أُمَّةِ مُحَمَّدٍ صلى الله عليه وسلم فَاسْتَطَاعَ أَنْ يَضُرَّ فِيهِ أَحَدًا أَوْ يَنْفَعَ فِيهِ أَحَدًا، فَلْيَقْبَلْ مِنْ مُحْسِنِهِمْ، وَيَتَجَاوَزْ عَنْ مُسِيِّهِمْ ".
Исмоил ибн Абон бизга айтди: Ибн Ғасил бизга айтди: Икрима бизга айтди, Ибн Аббос розияллаҳу анҳумадан: У деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам минбарга чиқдилар — бу у зот ўтирган охирги мажлис эди — елкаларига чойшаб ўраган, бошини ёғли (қора) боғич билан боғлаган ҳолда. У зот Аллаҳга ҳамд айтдилар, сано айтдилар, сўнг: «Эй одамлар, менга (яқин келинглар)» дедилар. Улар у зотга тўпланди. Сўнг: «Амма баъд, албатта Ансордан бўлган бу маҳалла (қавм) камайиб боради, одамлар эса кўпайиб боради. Ким Муҳаммад соллаллаҳу алайҳи васаллам умматидан бирор ишни бошқарса ва унда бирор кишига зарар етказишга ёки наф беришга қодир бўлса, уларнинг яхши (иш қилувчи)ларидан қабул қилсин ва ёмон (иш қилувчи)ларини афв этсин», дедилар.