حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، أَخْبَرَنَا جَرِيرٌ، عَنْ مَنْصُورٍ، عَنْ إِبْرَاهِيمَ، عَنِ الأَسْوَدِ، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ عَدَلْتُمُونَا بِالْكِلاَبِ وَالْحُمُرِ لَقَدْ رَأَيْتُنِي مُضْطَجِعَةً عَلَى السَّرِيرِ فَيَجِيءُ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَيَتَوَسَّطُ السَّرِيرَ فَيُصَلِّي فَأَكْرَهُ أَنْ أَسْنَحَهُ فَأَنْسَلُّ مِنْ قِبَلِ رِجْلَىِ السَّرِيرِ حَتَّى أَنْسَلَّ مِنْ لِحَافِي .
Оиша айтди: Сизлар бизни итлар ва эшакларга тенглаштирдингиз! Мен ўзимни каравотда ёнбошлаб ётган ҳолда кўрдимки, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) келар, каравотнинг ўртасига (қибла томонга) турар ва намоз ўқир эди; мен унинг рўпарасида (тўғрисида) бўлишни ёқтирмас эдим, бас каравотнинг икки оёғи томонидан сирғалиб (чиқиб) — то кўрпа-ёпинчиғимдан сирғалиб чиқгунча — (кетар эдим).