حَدَّثَنِي أَبُو الطَّاهِرِ، وَحَرْمَلَةُ بْنُ يَحْيَى، قَالاَ أَخْبَرَنَا ابْنُ وَهْبٍ، أَخْبَرَنِي يُونُسُ بْنُ يَزِيدَ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي سَعِيدُ بْنُ الْمُسَيَّبِ، وَأَبُو سَلَمَةَ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ عَوْفٍ أَنَّهُمَا سَمِعَا أَبَا هُرَيْرَةَ، يَقُولُ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ حِينَ يَفْرُغُ مِنْ صَلاَةِ الْفَجْرِ مِنَ الْقِرَاءَةِ وَيُكَبِّرُ وَيَرْفَعُ رَأْسَهُ " سَمِعَ اللَّهُ لِمَنْ حَمِدَهُ رَبَّنَا وَلَكَ الْحَمْدُ " . ثُمَّ يَقُولُ وَهُوَ قَائِمٌ " اللَّهُمَّ أَنْجِ الْوَلِيدَ بْنَ الْوَلِيدِ وَسَلَمَةَ بْنَ هِشَامٍ وَعَيَّاشَ بْنَ أَبِي رَبِيعَةَ وَالْمُسْتَضْعَفِينَ مِنَ الْمُؤْمِنِينَ اللَّهُمَّ اشْدُدْ وَطْأَتَكَ عَلَى مُضَرَ وَاجْعَلْهَا عَلَيْهِمْ كَسِنِي يُوسُفَ اللَّهُمَّ الْعَنْ لِحْيَانَ وَرِعْلاً وَذَكْوَانَ وَعُصَيَّةَ عَصَتِ اللَّهَ وَرَسُولَهُ " . ثُمَّ بَلَغَنَا أَنَّهُ تَرَكَ ذَلِكَ لَمَّا أُنْزِلَ { لَيْسَ لَكَ مِنَ الأَمْرِ شَىْءٌ أَوْ يَتُوبَ عَلَيْهِمْ أَوْ يُعَذِّبَهُمْ فَإِنَّهُمْ ظَالِمُونَ} .
Абу Ҳурайра айтди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) фажр намозида қироатдан бўшаганида, такбир айтиб бошини кўтарганида: «Самиъаллаҳу лиман ҳамидаҳ, Роббано ва лакал-ҳамд (Аллаҳ Ўзига ҳамд айтганни эшитди; эй Роббимиз, ҳамд Сенгадир)» дер, кейин тикка турган ҳолда: «Аллаҳумма, ал-Валид ибнул-Валидни, Салама ибн Ҳишомни ва Айёш ибн Абу Робиъани ва мўминлардан (заиф) ожизларни нажот бер. Аллаҳумма, Музар (қабиласи) устига азобингни қаттиқлаштир ва уни уларга — Юсуф (замонидаги қаҳатчилик) йилларидек қил. Аллаҳумма, Лиҳён, Риъл, Заквон ва Усайяни — улар Аллаҳга ва Расулига осий бўлди — лаънатла» дер эди. Кейин бизга етиб келдики, у — ‹Сенга бу ишдан ҳеч нарса йўқ; (Аллаҳ) ё уларнинг тавбасини қабул қилади, ё уларни азоблайди — чунки улар золимлардир› (ояти) нозил бўлганида, буни тарк этди.