حَدَّثَنَا مُوسَى بْنُ إِسْمَاعِيلَ، حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ بْنُ سَعْدٍ، حَدَّثَنَا ابْنُ شِهَابٍ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ الْمُسَيَّبِ، وَأَبِي، سَلَمَةَ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كَانَ إِذَا أَرَادَ أَنْ يَدْعُوَ عَلَى أَحَدٍ أَوْ يَدْعُوَ لأَحَدٍ قَنَتَ بَعْدَ الرُّكُوعِ، فَرُبَّمَا قَالَ إِذَا قَالَ " سَمِعَ اللَّهُ لِمَنْ حَمِدَهُ، اللَّهُمَّ رَبَّنَا لَكَ الْحَمْدُ، اللَّهُمَّ أَنْجِ الْوَلِيدَ بْنَ الْوَلِيدِ، وَسَلَمَةَ بْنَ هِشَامٍ، وَعَيَّاشَ بْنَ أَبِي رَبِيعَةَ، اللَّهُمَّ اشْدُدْ وَطْأَتَكَ عَلَى مُضَرَ وَاجْعَلْهَا سِنِينَ كَسِنِي يُوسُفَ ". يَجْهَرُ بِذَلِكَ وَكَانَ يَقُولُ فِي بَعْضِ صَلاَتِهِ فِي صَلاَةِ الْفَجْرِ " اللَّهُمَّ الْعَنْ فُلاَنًا وَفُلاَنًا ". لأَحْيَاءٍ مِنَ الْعَرَبِ، حَتَّى أَنْزَلَ اللَّهُ {لَيْسَ لَكَ مِنَ الأَمْرِ شَىْءٌ} الآيَةَ.
Мусо ибн Исмоил бизга айтди, Иброҳим ибн Саъд бизга айтди, Ибн Шиҳоб бизга айтди, у Саид ибн ал-Мусайяб ва Абу Салама ибн Абдурраҳмондан, у Абу Ҳурайра розияллаҳу анҳудан: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам бирор кишига қарши ёки бирор киши учун дуо қилмоқчи бўлса, рукуъдан кейин қунут қилар эди. Баъзан «Самиъаллаҳу лиман ҳамидаҳ, Аллаҳумма Роббана лакал-ҳамд» деганида дерди: «Аллаҳумма, Валид ибн ал-Валид, Салама ибн Ҳишом ва Айёш ибн Абу Рабиани нажот бер. Аллаҳумма, Музар (қабиласи)га зарбангни қаттиқ қил, уни Юсуфнинг (қаҳатчилик) йилларидек йиллар қил.» Буни баланд овозда айтар эди. Ва баъзи намозларида, бомдод намозида: «Аллаҳумма, фалончини ва фалончини лаънат қил» дерди — арабларнинг баъзи қабилаларига — то Аллаҳ: «Бу ишда сенга ҳеч нарса йўқ» оятини нозил қилгунча.