وَحَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ يُونُسَ، حَدَّثَنَا زُهَيْرٌ، حَدَّثَنَا أَبُو إِسْحَاقَ، ح وَحَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ يَحْيَى، أَخْبَرَنَا أَبُو خَيْثَمَةَ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ، قَالَ سَأَلْتُ الأَسْوَدَ بْنَ يَزِيدَ عَمَّا حَدَّثَتْهُ عَائِشَةُ، عَنْ صَلاَةِ، رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَتْ كَانَ يَنَامُ أَوَّلَ اللَّيْلِ وَيُحْيِي آخِرَهُ ثُمَّ إِنْ كَانَتْ لَهُ حَاجَةٌ إِلَى أَهْلِهِ قَضَى حَاجَتَهُ ثُمَّ يَنَامُ فَإِذَا كَانَ عِنْدَ النِّدَاءِ الأَوَّلِ - قَالَتْ - وَثَبَ - وَلاَ وَاللَّهِ مَا قَالَتْ قَامَ - فَأَفَاضَ عَلَيْهِ الْمَاءَ - وَلاَ وَاللَّهِ مَا قَالَتِ اغْتَسَلَ . وَأَنَا أَعْلَمُ مَا تُرِيدُ - وَإِنْ لَمْ يَكُنْ جُنُبًا تَوَضَّأَ وُضُوءَ الرَّجُلِ لِلصَّلاَةِ ثُمَّ صَلَّى الرَّكْعَتَيْنِ .
Абу Ишоқ айтди: Мен ал-Асвад ибн Язиддан Оиша унга Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг намози ҳақида ривоят қилган (нарса) ҳақида сўрадим. У: «(Набий) кечанинг аввалида ухлар, охирини эса (ибодат билан) тирилтирар (жонлантирар) эди; кейин аҳлига (завжасига) ҳожати бўлса, ҳожатини адо этар, кейин ухлар эди. Биринчи нидо (азон) пайтида бўлганида — у (Оиша): ‹сапчиб турди› деди — Аллаҳга қасам, ‹(оддий) турди› демади — ўзига сув қуйди — Аллаҳга қасам, ‹ғусл қилди› демади; мен у нима демоқчилигини биламан — агар жунуб бўлмаган бўлса, кишининг намозга қиладиган таҳорати каби таҳорат олар, кейин икки ракат ўқир эди» деди.