وَحَدَّثَنِي يَعْقُوبُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ الدَّوْرَقِيُّ، حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ ابْنُ عُلَيَّةَ، عَنْ هِشَامٍ الدَّسْتَوَائِيِّ، قَالَ حَدَّثَنَا أَبُو الزُّبَيْرِ، عَنْ جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، قَالَ كَسَفَتِ الشَّمْسُ عَلَى عَهْدِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي يَوْمٍ شَدِيدِ الْحَرِّ فَصَلَّى رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بِأَصْحَابِهِ فَأَطَالَ الْقِيَامَ حَتَّى جَعَلُوا يَخِرُّونَ ثُمَّ رَكَعَ فَأَطَالَ ثُمَّ رَفَعَ فَأَطَالَ ثُمَّ رَكَعَ فَأَطَالَ ثُمَّ رَفَعَ فَأَطَالَ ثُمَّ سَجَدَ سَجْدَتَيْنِ ثُمَّ قَامَ فَصَنَعَ نَحْوًا مِنْ ذَاكَ فَكَانَتْ أَرْبَعَ رَكَعَاتٍ وَأَرْبَعَ سَجَدَاتٍ ثُمَّ قَالَ " إِنَّهُ عُرِضَ عَلَىَّ كُلُّ شَىْءٍ تُولَجُونَهُ فَعُرِضَتْ عَلَىَّ الْجَنَّةُ حَتَّى لَوْ تَنَاوَلْتُ مِنْهَا قِطْفًا أَخَذْتُهُ - أَوْ قَالَ تَنَاوَلْتُ مِنْهَا قِطْفًا - فَقَصُرَتْ يَدِي عَنْهُ وَعُرِضَتْ عَلَىَّ النَّارُ فَرَأَيْتُ فِيهَا امْرَأَةً مِنْ بَنِي إِسْرَائِيلَ تُعَذَّبُ فِي هِرَّةٍ لَهَا رَبَطَتْهَا فَلَمْ تُطْعِمْهَا وَلَمْ تَدَعْهَا تَأْكُلُ مِنْ خَشَاشِ الأَرْضِ وَرَأَيْتُ أَبَا ثُمَامَةَ عَمْرَو بْنَ مَالِكٍ يَجُرُّ قُصْبَهُ فِي النَّارِ . وَإِنَّهُمْ كَانُوا يَقُولُونَ إِنَّ الشَّمْسَ وَالْقَمَرَ لاَ يَخْسِفَانِ إِلاَّ لِمَوْتِ عَظِيمٍ وَإِنَّهُمَا آيَتَانِ مِنْ آيَاتِ اللَّهِ يُرِيكُمُوهُمَا فَإِذَا خَسَفَا فَصَلُّوا حَتَّى تَنْجَلِيَ " . وَحَدَّثَنِيهِ أَبُو غَسَّانَ الْمِسْمَعِيُّ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْمَلِكِ بْنُ الصَّبَّاحِ، عَنْ هِشَامٍ، بِهَذَا الإِسْنَادِ مِثْلَهُ إِلاَّ أَنَّهُ قَالَ " وَرَأَيْتُ فِي النَّارِ امْرَأَةً حِمْيَرِيَّةً سَوْدَاءَ طَوِيلَةً " . وَلَمْ يَقُلْ " مِنْ بَنِي إِسْرَائِيلَ "
Жобир ибн Абдуллаҳ айтди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) замонида жуда иссиқ бир кунда қуёш тутилди; бас Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) саҳобаларига (имом бўлиб) ўқиди ва қиёмни шу қадар узайтирдики, улар (иссиқдан) йиқила бошлади; кейин рукуъ қилди ва узайтирди, кейин (бошини) кўтарди ва узайтирди, кейин рукуъ қилди ва узайтирди, кейин кўтарди ва узайтирди, кейин икки сажда қилди; кейин туриб шунга ўхшашни қилди; бас тўрт рукуъ ва тўрт сажда бўлди. Кейин: «Албатта менга — сиз кирадиган (оқибат) ҳар бир нарса кўрсатилди; менга жаннат кўрсатилди, ҳатто мен ундан бир шингил (узум) олмоқчи бўлганимда — ёки: ундан бир шингил олдим дедс — қўлим ундан калта келди (етмади); ва менга дўзах кўрсатилди; бас мен унда Бану Исроилдан бир аёлни — ўзи боғлаб қўйган, озиқ бермаган ва ернинг ҳашаротларидан еишга ҳам қўймаган мушуги сабабли азобланаётган ҳолда — кўрдим; ва Абу Сумома Амр ибн Моликни — дўзахда ўз ичакларини судраб (юрган) ҳолда — кўрдим. Ва албатта улар (жоҳилиятда): ‹Қуёш ва ой фақат улуғ (киши)нинг ўлими сабабли(гина) тутилади› дер эдилар; ҳолбуки улар иккови Аллаҳнинг оятларидан икки оятдир — Аллаҳ уларни сизларга кўрсатади; бас улар тутилса, то очилгунга қадар намоз ўқинг» деди. (Абу Ғассон ривоятида: «Мен дўзахда узун, қора ҳимярий аёлни кўрдим» деди ва «Бану Исроилдан» демади.)