وَحَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا أَبُو خَالِدٍ الأَحْمَرُ، عَنْ حُمَيْدٍ، قَالَ خَرَجْتُ فَصُمْتُ فَقَالُوا لِي أَعِدْ . قَالَ فَقُلْتُ إِنَّ أَنَسًا أَخْبَرَنِي أَنَّ أَصْحَابَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كَانُوا يُسَافِرُونَ فَلاَ يَعِيبُ الصَّائِمُ عَلَى الْمُفْطِرِ وَلاَ الْمُفْطِرُ عَلَى الصَّائِمِ . فَلَقِيتُ ابْنَ أَبِي مُلَيْكَةَ فَأَخْبَرَنِي عَنْ عَائِشَةَ - رضى الله عنها - بِمِثْلِهِ .
Ҳумайд айтди: Мен (сафарга) чиқдим ва рўза тутдим; бас улар менга: «Қайтадан (қазо) тутгин» дедилар. Мен: «Албатта Анас менга — Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг ашоблари сафар қилар ва рўзадор ифтор қилувчини, ифтор қилувчи эса рўзадорни айбламас эди, деб — хабар берди» дедим. Кейин мен Ибн Абу Мулайкани учратдим; у менга Оиша (розияллаҳу анҳо)дан — унинг мисли(ни) хабар берди.