وَحَدَّثَنِي أَبُو الطَّاهِرِ، أَحْمَدُ بْنُ عَمْرِو بْنِ سَرْحٍ وَحَرْمَلَةُ بْنُ يَحْيَى وَعَمْرُو بْنُ سَوَّادٍ الْعَامِرِيُّ - وَأَلْفَاظُهُمْ مُتَقَارِبَةٌ - قَالُوا حَدَّثَنَا ابْنُ وَهْبٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي يُونُسُ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، حَدَّثَنِي عُرْوَةُ بْنُ الزُّبَيْرِ، أَنَّ عَائِشَةَ، زَوْجَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم حَدَّثَتْهُ أَنَّهَا قَالَتْ لِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَا رَسُولَ اللَّهِ هَلْ أَتَى عَلَيْكَ يَوْمٌ كَانَ أَشَدَّ مِنْ يَوْمِ أُحُدٍ فَقَالَ " لَقَدْ لَقِيتُ مِنْ قَوْمِكِ وَكَانَ أَشَدَّ مَا لَقِيتُ مِنْهُمْ يَوْمَ الْعَقَبَةِ إِذْ عَرَضْتُ نَفْسِي عَلَى ابْنِ عَبْدِ يَالِيلَ بْنِ عَبْدِ كُلاَلٍ فَلَمْ يُجِبْنِي إِلَى مَا أَرَدْتُ فَانْطَلَقْتُ وَأَنَا مَهْمُومٌ عَلَى وَجْهِي فَلَمْ أَسْتَفِقْ إِلاَّ بِقَرْنِ الثَّعَالِبِ فَرَفَعْتُ رَأْسِي فَإِذَا أَنَا بِسَحَابَةٍ قَدْ أَظَلَّتْنِي فَنَظَرْتُ فَإِذَا فِيهَا جِبْرِيلُ فَنَادَانِي فَقَالَ إِنَّ اللَّهَ عَزَّ وَجَلَّ قَدْ سَمِعَ قَوْلَ قَوْمِكَ لَكَ وَمَا رَدُّوا عَلَيْكَ وَقَدْ بَعَثَ إِلَيْكَ مَلَكَ الْجِبَالِ لِتَأْمُرَهُ بِمَا شِئْتَ فِيهِمْ قَالَ فَنَادَانِي مَلَكُ الْجِبَالِ وَسَلَّمَ عَلَىَّ . ثُمَّ قَالَ يَا مُحَمَّدُ إِنَّ اللَّهَ قَدْ سَمِعَ قَوْلَ قَوْمِكَ لَكَ وَأَنَا مَلَكُ الْجِبَالِ وَقَدْ بَعَثَنِي رَبُّكَ إِلَيْكَ لِتَأْمُرَنِي بِأَمْرِكَ فَمَا شِئْتَ إِنْ شِئْتَ أَنْ أُطْبِقَ عَلَيْهِمُ الأَخْشَبَيْنِ " . فَقَالَ لَهُ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " بَلْ أَرْجُو أَنْ يُخْرِجَ اللَّهُ مِنْ أَصْلاَبِهِمْ مَنْ يَعْبُدُ اللَّهَ وَحْدَهُ لاَ يُشْرِكُ بِهِ شَيْئًا "
Яна менга Абут-Тоҳир Аҳмад ибн Амр ибн Сарҳ, Ҳармала ибн Яҳё ва Амр ибн Саввод ал-Омирий — уларнинг лафзлари бир-бирига яқин — ривоят қилдилар. Улар дедилар: бизга Ибн Ваҳб ривоят қилди. У деди: менга Юнус Ибн Шиҳоб орқали хабар берди, менга Урва ибн аз-Зубайр ривоят қилди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг завжаси Оиша (розияллаҳу анҳо) унга ривоят қилдики, у Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га: «Эй Аллаҳнинг Расули, Уҳуд кунидан ҳам қаттиқроқ кун бошингизга келганми?» деди. У зот деди: «Мен қавмингдан кўп азоб кўрдим. Улардан кўрган энг қаттиқ азобим Ақаба куни бўлди: мен ўзимни Ибн Абду Ёлил ибн Абду Кулолга таклиф қилдим (Исломга даъват қилдим), у эса мен истаган нарсага жавоб бермади. Шунда мен ғамгин ҳолда, ўзимга келмасдан кетдим. Фақат Қарнус-Саъолиб (деган жой)гагина етиб ўзимга келдим. Бошимни кўтардим, қарасам мени бир булут соялаб турибди. Қарасам, унда Жибрил бор экан. У менга нидо қилиб деди: ‹Аллаҳ азза ва жалла қавмингнинг сенга айтган сўзини ва сенга берган жавобини эшитди. У сенга тоғлар малоикасини юборди, улар ҳақида хоҳлаганингни унга буюр›. Шунда тоғлар малоикаси менга нидо қилиб, салом берди. Сўнг деди: ‹Эй Муҳаммад, Аллаҳ қавмингнинг сенга айтган сўзини эшитди, мен тоғлар малоикасиман, Роббинг мени сенга юборди, менинг менга буйруғингни беришинг учун. Бас, хоҳлаганингни (айт). Агар хоҳласанг, мен уларнинг устига икки тоғни қовуштираман (бостираман)›. Шунда Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унга деди: ‹Йўқ, мен Аллаҳнинг уларнинг пуштидан Аллаҳга ёлғиз ибодат қиладиган, Унга ҳеч нарсани шерик қилмайдиган кишиларни чиқаришини умид қиламан›».