حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ يُوسُفَ، أَخْبَرَنَا ابْنُ وَهْبٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي يُونُسُ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، قَالَ حَدَّثَنِي عُرْوَةُ، أَنَّ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ زَوْجَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم حَدَّثَتْهُ أَنَّهَا قَالَتْ لِلنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم هَلْ أَتَى عَلَيْكَ يَوْمٌ كَانَ أَشَدَّ مِنْ يَوْمِ أُحُدٍ قَالَ " لَقَدْ لَقِيتُ مِنْ قَوْمِكِ مَا لَقِيتُ، وَكَانَ أَشَدُّ مَا لَقِيتُ مِنْهُمْ يَوْمَ الْعَقَبَةِ، إِذْ عَرَضْتُ نَفْسِي عَلَى ابْنِ عَبْدِ يَالِيلَ بْنِ عَبْدِ كُلاَلٍ، فَلَمْ يُجِبْنِي إِلَى مَا أَرَدْتُ، فَانْطَلَقْتُ وَأَنَا مَهْمُومٌ عَلَى وَجْهِي، فَلَمْ أَسْتَفِقْ إِلاَّ وَأَنَا بِقَرْنِ الثَّعَالِبِ، فَرَفَعْتُ رَأْسِي، فَإِذَا أَنَا بِسَحَابَةٍ قَدْ أَظَلَّتْنِي، فَنَظَرْتُ فَإِذَا فِيهَا جِبْرِيلُ فَنَادَانِي فَقَالَ إِنَّ اللَّهَ قَدْ سَمِعَ قَوْلَ قَوْمِكَ لَكَ وَمَا رَدُّوا عَلَيْكَ، وَقَدْ بَعَثَ إِلَيْكَ مَلَكَ الْجِبَالِ لِتَأْمُرَهُ بِمَا شِئْتَ فِيهِمْ، فَنَادَانِي مَلَكُ الْجِبَالِ، فَسَلَّمَ عَلَىَّ ثُمَّ قَالَ يَا مُحَمَّدُ، فَقَالَ ذَلِكَ فِيمَا شِئْتَ، إِنْ شِئْتَ أَنْ أُطْبِقَ عَلَيْهِمِ الأَخْشَبَيْنِ، فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم بَلْ أَرْجُو أَنْ يُخْرِجَ اللَّهُ مِنْ أَصْلاَبِهِمْ مَنْ يَعْبُدُ اللَّهَ وَحْدَهُ لاَ يُشْرِكُ بِهِ شَيْئًا ".
Абдуллаҳ ибн Юсуф бизга айтди, Ибн Ваҳб бизга хабар берди, у деди: Юнус менга хабар берди, Ибн Шиҳобдан, у деди: Урва менга айтди, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг хотини Оиша розияллаҳу анҳо унга айтдики, у Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга: «Сенга Уҳуд кунидан қаттиқроқ (оғирроқ) кун келдими?», деди. У: «Мен сенинг қавмингдан (кўп азоб) кўрдим. Улардан кўрган энг қаттиқ (азоб) Ақаба куни эди — мен ўзимни Ибн Абду Ялил ибн Абду Кулолга тақдим қилганимда, у мени хоҳлаган нарсамга жавоб бермади. Мен ғамгин ҳолда ўз юзимга (қараб) жўнадим. Фақат Қарнус-Саъолибда бўлганимда ўзимга келдим. Бошимни кўтардим, бирдан мени бир булут соялаб турибди. Қарадим, бирдан ичида Жибрил бор эди. У менга нидо қилиб: ‹Албатта, Аллаҳ қавмингнинг сенга айтган сўзини ва сенга қайтарган жавобини эшитди; сенга тоғлар малоикасини юборди, токи улар ҳақида хоҳлаганингни унга буюрсанг›, деди. Шунда тоғлар малоикаси менга нидо қилиб, салом берди, сўнг: ‹Эй Муҳаммад, мана шу (мен сенинг ихтиёрингда). Хоҳлаган нарсангда (шундай), агар хоҳласанг, уларга икки тоғни (Ахшабайн) ёпиб-бостираман›, деди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: ‹Балки мен Аллаҳ уларнинг пуштларидан ёлғиз Аллаҳга ибодат қиладиган, Унга ҳеч нарсани шерик қилмайдиган (зурриёт) чиқаришини умид қиламан›, деди», деди.