حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ بْنُ سَعِيدٍ، حَدَّثَنَا لَيْثُ بْنُ سَعْدٍ، ح وَحَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ رُمْحٍ، أَخْبَرَنَا اللَّيْثُ، عَنْ أَبِي الزُّبَيْرِ، عَنْ جَابِرٍ، قَالَ كُنَّا يَوْمَ الْحُدَيْبِيَةِ أَلْفًا وَأَرْبَعَمِائَةٍ فَبَايَعْنَاهُ وَعُمَرُ آخِذٌ بِيَدِهِ تَحْتَ الشَّجَرَةِ وَهِيَ سَمُرَةٌ . وَقَالَ بَايَعْنَاهُ عَلَى أَلاَ نَفِرَّ . وَلَمْ نُبَايِعْهُ عَلَى الْمَوْتِ
Бизга Қутайба ибн Саид ривоят қилди, бизга Лайс ибн Саъд ривоят қилди, (ҳ) ва бизга Муҳаммад ибн Румҳ ривоят қилди, бизга ал-Лайс Абуззубайрдан, у Жобирдан хабар берди, у деди: Ҳудайбия куни биз бир минг тўрт юз киши эдик, биз унга байъат бердик, Умар эса дарахт остида унинг қўлидан ушлаб турарди, у (дарахт) самура (яъни аччиқ тиканли дарахт) эди. У деди: биз унга қочмаслик учун байъат бердик, ўлимга байъат бермадик.