حَدَّثَنِي زُهَيْرُ بْنُ حَرْبٍ، حَدَّثَنَا جَرِيرٌ، عَنْ سُهَيْلٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " إِذَا سَافَرْتُمْ فِي الْخِصْبِ فَأَعْطُوا الإِبِلَ حَظَّهَا مِنَ الأَرْضِ وَإِذَا سَافَرْتُمْ فِي السَّنَةِ فَأَسْرِعُوا عَلَيْهَا السَّيْرَ وَإِذَا عَرَّسْتُمْ بِاللَّيْلِ فَاجْتَنِبُوا الطَّرِيقَ فَإِنَّهَا مَأْوَى الْهَوَامِّ بِاللَّيْلِ " .
Менга Зуҳайр ибн Ҳарб ривоят қилди, бизга Жарир Суҳайлдан, у отасидан, у Абу Ҳурайрадан ривоят қилдики, у: «Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: ‹Серсув-серунум (вақтда) сафар қилсангиз, туяларга ердан ўз насибасини беринг (ўт ейишларига имкон беринг). Қаҳатчилик (йили) сафар қилсангиз, улар устида юришни тезлаштиринг. Кечаси тунаб қолсангиз, йўл (ўртаси) дан сақланинг, чунки у кечаси ҳашаротлар (заҳарли жонзотлар) нинг маконидир› дедилар» деди.