وَحَدَّثَنِي إِبْرَاهِيمُ بْنُ مُحَمَّدِ بْنُ عَرْعَرَةَ السَّامِيُّ، وَمُحَمَّدُ بْنُ حَاتِمٍ، - وَتَقَارَبَا فِي سِيَاقِ الْحَدِيثِ وَاللَّفْظُ لاِبْنِ حَاتِمٍ - قَالاَ حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ مَهْدِيٍّ حَدَّثَنَا الْمُثَنَّى بْنُ سَعِيدٍ عَنْ أَبِي جَمْرَةَ عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ قَالَ لَمَّا بَلَغَ أَبَا ذَرٍّ مَبْعَثُ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم بِمَكَّةَ قَالَ لأَخِيهِ ارْكَبْ إِلَى هَذَا الْوَادِي فَاعْلَمْ لِي عِلْمَ هَذَا الرَّجُلِ الَّذِي يَزْعُمُ أَنَّهُ يَأْتِيهِ الْخَبَرُ مِنَ السَّمَاءِ فَاسْمَعْ مِنْ قَوْلِهِ ثُمَّ ائْتِنِي . فَانْطَلَقَ الآخَرُ حَتَّى قَدِمَ مَكَّةَ وَسَمِعَ مِنْ قَوْلِهِ ثُمَّ رَجَعَ إِلَى أَبِي ذَرٍّ فَقَالَ رَأَيْتُهُ يَأْمُرُ بِمَكَارِمِ الأَخْلاَقِ وَكَلاَمًا مَا هُوَ بِالشِّعْرِ . فَقَالَ مَا شَفَيْتَنِي فِيمَا أَرَدْتُ . فَتَزَوَّدَ وَحَمَلَ شَنَّةً لَهُ فِيهَا مَاءٌ حَتَّى قَدِمَ مَكَّةَ فَأَتَى الْمَسْجِدَ فَالْتَمَسَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم وَلاَ يَعْرِفُهُ وَكَرِهَ أَنْ يَسْأَلَ عَنْهُ حَتَّى أَدْرَكَهُ - يَعْنِي اللَّيْلَ - فَاضْطَجَعَ فَرَآهُ عَلِيٌّ فَعَرَفَ أَنَّهُ غَرِيبٌ فَلَمَّا رَآهُ تَبِعَهُ فَلَمْ يَسْأَلْ وَاحِدٌ مِنْهُمَا صَاحِبَهُ عَنْ شَىْءٍ حَتَّى أَصْبَحَ ثُمَّ احْتَمَلَ قُرَيْبَتَهُ وَزَادَهُ إِلَى الْمَسْجِدِ فَظَلَّ ذَلِكَ الْيَوْمَ وَلاَ يَرَى النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم حَتَّى أَمْسَى فَعَادَ إِلَى مَضْجَعِهِ فَمَرَّ بِهِ عَلِيٌّ فَقَالَ مَا أَنَى لِلرَّجُلِ أَنْ يَعْلَمَ مَنْزِلَهُ فَأَقَامَهُ فَذَهَبَ بِهِ مَعَهُ وَلاَ يَسْأَلُ وَاحِدٌ مِنْهُمَا صَاحِبَهُ عَنْ شَىْءٍ حَتَّى إِذَا كَانَ يَوْمُ الثَّالِثِ فَعَلَ مِثْلَ ذَلِكَ فَأَقَامَهُ عَلِيٌّ مَعَهُ ثُمَّ قَالَ لَهُ أَلاَ تُحَدِّثُنِي مَا الَّذِي أَقْدَمَكَ هَذَا الْبَلَدَ قَالَ إِنْ أَعْطَيْتَنِي عَهْدًا وَمِيثَاقًا لَتُرْشِدَنِّي فَعَلْتُ . فَفَعَلَ فَأَخْبَرَهُ فَقَالَ فَإِنَّهُ حَقٌّ وَهُوَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَإِذَا أَصْبَحْتَ فَاتَّبِعْنِي فَإِنِّي إِنْ رَأَيْتُ شَيْئًا أَخَافُ عَلَيْكَ قُمْتُ كَأَنِّي أُرِيقُ الْمَاءَ فَإِنْ مَضَيْتُ فَاتَّبِعْنِي حَتَّى تَدْخُلَ مَدْخَلِي . فَفَعَلَ فَانْطَلَقَ يَقْفُوهُ حَتَّى دَخَلَ عَلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَدَخَلَ مَعَهُ فَسَمِعَ مِنْ قَوْلِهِ وَأَسْلَمَ مَكَانَهُ فَقَالَ لَهُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " ارْجِعْ إِلَى قَوْمِكَ فَأَخْبِرْهُمْ حَتَّى يَأْتِيَكَ أَمْرِي " . فَقَالَ وَالَّذِي نَفْسِي بِيَدِهِ لأَصْرُخَنَّ بِهَا بَيْنَ ظَهْرَانَيْهِمْ . فَخَرَجَ حَتَّى أَتَى الْمَسْجِدَ فَنَادَى بِأَعْلَى صَوْتِهِ أَشْهَدُ أَنْ لاَ إِلَهَ إِلاَّ اللَّهُ وَأَنَّ مُحَمَّدًا رَسُولُ اللَّهِ . وَثَارَ الْقَوْمُ فَضَرَبُوهُ حَتَّى أَضْجَعُوهُ فَأَتَى الْعَبَّاسُ فَأَكَبَّ عَلَيْهِ فَقَالَ وَيْلَكُمْ أَلَسْتُمْ تَعْلَمُونَ أَنَّهُ مِنْ غِفَارٍ وَأَنَّ طَرِيقَ تُجَّارِكُمْ إِلَى الشَّامِ عَلَيْهِمْ . فَأَنْقَذَهُ مِنْهُمْ ثُمَّ عَادَ مِنَ الْغَدِ بِمِثْلِهَا وَثَارُوا إِلَيْهِ فَضَرَبُوهُ فَأَكَبَّ عَلَيْهِ الْعَبَّاسُ فَأَنْقَذَهُ .
Ва менга Иброҳим ибн Муҳаммад ибн Аръара ас-Сомий ва Муҳаммад ибн Ҳотим — иккаласи ҳадисни келтиришда яқин, лафз Ибн Ҳотимники — ҳадис айтиб дедилар: бизга Абдурраҳмон ибн Маҳдий ҳадис айтди, бизга ал-Мусанно ибн Саъид Абу Жамрадан, у Ибн Аббосдан ривоят қилди: Абу Заррга Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг Маккада баъсат қилинишлари хабари етганда, акасига: «Бу водийга (Маккага) мин, мен учун осмондан унга хабар келишини даъво қилаётган бу кишининг хабарини билиб кел, унинг сўзидан эшит, сўнг олдимга кел», деди. Сўнг акаси йўлга чиқиб, Маккага келди ва унинг сўзидан эшитди, сўнг Абу Заррнинг олдига қайтиб: «Мен уни яхши ахлоқларга буюраётганини ва шеър бўлмаган сўзни (айтаётганини) кўрдим», деди. У: «Сен мени хоҳлаган нарсамда қониқтирмадинг», деди. Сўнг озуқа олиб, ичида суви бор бир меш кўтариб, Маккага келди. Масжидга келиб, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламни қидирди, лекин уни танимасди ва у ҳақда сўрашни ёқтирмасди, ҳатто кеч кирди. Сўнг ётди, уни Али кўриб, унинг ғариб (бегона) эканлигини билди. Уни кўрганида, унга эргашди, улардан бири иккинчисидан тонг отгунича ҳеч нарса сўрамади. Сўнг мешини ва озуқасини кўтариб, масжидга келди ва ўша кунни Набий соллаллаҳу алайҳи васалламни кўрмай ўтказди, ҳатто кеч кирди. Сўнг ётар жойига қайтди, олдидан Али ўтди ва: «Кишига турар жойини билиш пайти келмадими?» деди. Сўнг уни турғизиб, ўзи билан олиб кетди, улардан бири иккинчисидан ҳеч нарса сўрамади, ҳатто учинчи кун бўлганда яна шундай қилди. Али уни ўзи билан турғизди, сўнг унга: «Бу шаҳарга сени нима келтирганини менга айтиб бермайсанми?» деди. У: «Агар менга мени тўғри йўлга бошлашинг ҳақида аҳд ва мисоқ берсанг, айтаман», деди. У шундай қилди. Сўнг унга хабар берди. У: «Албатта у ҳақ ва у Аллаҳнинг Расулидир. Тонг отганда менга эргаш, агар мен сенга хавф ҳис қилсам, гўё сув тўкаётгандек тўхтайман, агар йўлда давом этсам, менга эргашиб, мен кирган жойга киргин», деди. У шундай қилди ва унинг изидан бориб, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдиларига кирди, у ҳам у билан кирди ва унинг сўзидан эшитиб, ўша жойда Ислом келтирди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам унга: «Қавмингга қайт ва уларга хабар бер, ҳатто сен учун менинг ишим (буйруғим) етиб келгунча», дедилар. У: «Жони Қўлида бўлган Зот билан қасамки, мен буни уларнинг ораларида баланд овоз билан эълон қиламан», деди. Сўнг чиқиб, масжидга келди ва баланд овози билан: «Ашҳаду ан ло илоҳа иллаллаҳ ва анна Муҳаммадан Расулуллаҳ» деб нидо қилди. Шунда жамоа қўзғолиб, уни урдилар, ҳатто йиқитдилар. Шунда Аббос келиб, унинг устига энгашиб: «Ҳолингизга вой бўлсин! Унинг Ғифордан эканлигини ва Шомга (борадиган) савдогарларингизнинг йўли улар устидан ўтишини билмайсизми?» деди. Шунда уни улардан қутқарди. Сўнг эртаси куни яна шундай қилди, улар яна унга қўзғолиб, уни урдилар. Аббос унинг устига энгашиб, уни қутқарди.