حَدَّثَنِي زُهَيْرُ بْنُ حَرْبٍ، وَأَبُو مَعْنٍ الرَّقَاشِيُّ - وَاللَّفْظُ لِزُهَيْرٍ - قَالاَ حَدَّثَنَا عُمَرُ، بْنُ يُونُسَ حَدَّثَنَا عِكْرِمَةُ بْنُ عَمَّارٍ، حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ بْنُ أَبِي طَلْحَةَ، حَدَّثَنِي أَنَسُ بْنُ مَالِكٍ، قَالَ كَانَتْ عِنْدَ أُمِّ سُلَيْمٍ يَتِيمَةٌ وَهِيَ أُمُّ أَنَسٍ فَرَأَى رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم الْيَتِيمَةَ فَقَالَ " آنْتِ هِيَهْ لَقَدْ كَبِرْتِ لاَ كَبِرَ سِنُّكِ " . فَرَجَعَتِ الْيَتِيمَةُ إِلَى أُمِّ سُلَيْمٍ تَبْكِي فَقَالَتْ أُمُّ سُلَيْمٍ مَا لَكِ يَا بُنَيَّةُ قَالَتِ الْجَارِيَةُ دَعَا عَلَىَّ نَبِيُّ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَنْ لاَ يَكْبَرَ سِنِّي فَالآنَ لاَ يَكْبَرُ سِنِّي أَبَدًا - أَوْ قَالَتْ قَرْنِي - فَخَرَجَتْ أُمُّ سُلَيْمٍ مُسْتَعْجِلَةً تَلُوثُ خِمَارَهَا حَتَّى لَقِيَتْ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ لَهَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " مَا لَكِ يَا أُمَّ سُلَيْمٍ " . فَقَالَتْ يَا نَبِيَّ اللَّهِ أَدَعَوْتَ عَلَى يَتِيمَتِي قَالَ " وَمَا ذَاكِ يَا أُمَّ سُلَيْمٍ " . قَالَتْ زَعَمَتْ أَنَّكَ دَعَوْتَ أَنْ لاَ يَكْبَرَ سِنُّهَا وَلاَ يَكْبَرَ قَرْنُهَا - قَالَ - فَضَحِكَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ثُمَّ قَالَ " يَا أُمَّ سُلَيْمٍ أَمَا تَعْلَمِينَ أَنَّ شَرْطِي عَلَى رَبِّي أَنِّي اشْتَرَطْتُ عَلَى رَبِّي فَقُلْتُ إِنَّمَا أَنَا بَشَرٌ أَرْضَى كَمَا يَرْضَى الْبَشَرُ وَأَغْضَبُ كَمَا يَغْضَبُ الْبَشَرُ فَأَيُّمَا أَحَدٍ دَعَوْتُ عَلَيْهِ مِنْ أُمَّتِي بِدَعْوَةٍ لَيْسَ لَهَا بِأَهْلٍ أَنْ تَجْعَلَهَا لَهُ طَهُورًا وَزَكَاةً وَقُرْبَةً يُقَرِّبُهُ بِهَا مِنْهُ يَوْمَ الْقِيَامَةِ " . وَقَالَ أَبُو مَعْنٍ يُتَيِّمَةٌ . بِالتَّصْغِيرِ فِي الْمَوَاضِعِ الثَّلاَثَةِ مِنَ الْحَدِيثِ .
Менга Зуҳайр ибн Ҳарб ва Абу Маън ар-Рақоший — матн Зуҳайрники — ривоят қилиб айтдилар: Бизга Умар ибн Юнус ривоят қилди: Бизга Икрима ибн Аммор ривоят қилди: Бизга Ишоқ ибн Абу Талҳа ривоят қилди: Менга Анас ибн Молик ривоят қилди. У айтди: Умму Сулаймнинг ҳузурида бир етим қиз бор эди, у Анаснинг онаси (уй бекаси) эди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам у етим қизни кўриб: «Бу сенмисан? Сен улғайдингку, ёшинг улғаймасин!» дедилар. Шунда етим қиз Умму Сулаймнинг олдига йиғлаб қайтди. Умму Сулайм: «Сенга нима бўлди, эй қизгинам?» деди. Қиз: «Аллаҳнинг Набийси соллаллаҳу алайҳи васаллам менга ёшим улғаймаслиги ҳақида (қарши) дуо қилдилар, энди ёшим ҳеч қачон улғаймайди — ёки: умрим» деди. Шунда Умму Сулайм шошилиб, рўмолини ўраб чиқди, то Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга учрагунича. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам унга: «Сенга нима бўлди, эй Умму Сулайм?» дедилар. У: «Ё Аллаҳнинг Набийси, етимимга (қарши) дуо қилдингизми?» деди. У: «Бу нима (деган гап), эй Умму Сулайм?» дедилар. У: «У сизни унинг ёши улғаймаслиги ва умри улғаймаслиги ҳақида дуо қилдингиз деб ўйлади» деди. (Анас) айтди: Шунда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам кулиб, сўнгра: «Эй Умму Сулайм, Роббимга қўйган шартимни билмайсанми? Мен Роббимга шарт қилиб айтдим: ‹Мен фақат бир башарман, башар рози бўлгандек розиман ва башар ғазаблангандек ғазабланаман. Умматимдан бирор кимсага лойиқ бўлмаган дуо (қарғиш) қилсам, уни унга поклик, тозалик ва қиёмат кунида сен томон яқинлаштирадиган яқинлик қилиб қўйгин›» дедилар. Абу Маън ҳадиснинг уч жойида «ютаййима» (кичрайтирма шаклда) деди.