حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ قُهْزَاذَ، حَدَّثَنَا سَلَمَةُ بْنُ سُلَيْمَانَ، أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ، أَخْبَرَنَا مَعْمَرٌ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، حَدَّثَنِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أَبِي بَكْرِ بْنِ حَزْمٍ، عَنْ عُرْوَةَ، عَنْ عَائِشَةَ، ح وَحَدَّثَنِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ بَهْرَامَ، وَأَبُو بَكْرِ بْنُ إِسْحَاقَ - وَاللَّفْظُ لَهُمَا - قَالاَ أَخْبَرَنَا أَبُو الْيَمَانِ، أَخْبَرَنَا شُعَيْبٌ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، حَدَّثَنِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أَبِي بَكْرٍ، أَنَّأَخْبَرَهُ أَنَّ عَائِشَةَ زَوْجَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَتْ جَاءَتْنِي امْرَأَةٌ وَمَعَهَا ابْنَتَانِ لَهَا فَسَأَلَتْنِي فَلَمْ تَجِدْ عِنْدِي شَيْئًا غَيْرَ تَمْرَةٍ وَاحِدَةٍ فَأَعْطَيْتُهَا إِيَّاهَا فَأَخَذَتْهَا فَقَسَمَتْهَا بَيْنَ ابْنَتَيْهَا وَلَمْ تَأْكُلْ مِنْهَا شَيْئًا ثُمَّ قَامَتْ فَخَرَجَتْ وَابْنَتَاهَا فَدَخَلَ عَلَىَّ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَحَدَّثْتُهُ حَدِيثَهَا فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " مَنِ ابْتُلِيَ مِنَ الْبَنَاتِ بِشَىْءٍ فَأَحْسَنَ إِلَيْهِنَّ كُنَّ لَهُ سِتْرًا مِنَ النَّارِ " .
Бизга Муҳаммад ибн Абдуллаҳ ибн Қуҳзоз ривоят қилди, бизга Салама ибн Сулаймон ривоят қилди, бизга Абдуллаҳ хабар берди, бизга Маъмар хабар берди, ибн Шиҳобдан, менга Абдуллаҳ ибн Абу Бакр ибн Ҳазм ривоят қилди, Урвадан, у Оишадан — (ҳ) — ва менга Абдуллаҳ ибн Абдурраҳмон ибн Баҳром ва Абу Бакр ибн Ишоқ ривоят қилдилар — лафз иккаласиники — улар: бизга Абул-Ямон хабар берди, дедилар, бизга Шуъайб хабар берди, Зуҳрийдан, менга Абдуллаҳ ибн Абу Бакр ривоят қилдики, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг рафиқалари Оиша унга хабар бериб, деди: Менинг олдимга бир аёл ўзи билан икки қизини олиб келди ва мендан (бирор нарса) сўради. Лекин менинг ҳузуримда битта хурмодан бошқа ҳеч нарса топмади. Мен унга ўша (хурмо)ни бердим. У уни олиб, икки қизи ўртасида бўлиб берди ва ўзи ундан ҳеч нарса емади. Сўнг ўрнидан туриб, икки қизи билан чиқиб кетди. Шунда Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ҳузуримга кирдилар, мен уларга унинг ҳодисасини сўзлаб бердим. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Кимки шу қизлардан бирор нарса (синов) билан имтиҳон қилинса-ю, уларга яхшилик қилса, улар у учун дўзахдан тўсиқ бўлади» дедилар.