حَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا عَبْدَةُ بْنُ سُلَيْمَانَ، عَنْ هِشَامٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ، فِي قَوْلِهِ { وَمَنْ كَانَ فَقِيرًا فَلْيَأْكُلْ بِالْمَعْرُوفِ} قَالَتْ أُنْزِلَتْ فِي وَالِي مَالِ الْيَتِيمِ الَّذِي يَقُومُ عَلَيْهِ وَيُصْلِحُهُ إِذَا كَانَ مُحْتَاجًا أَنْ يَأْكُلَ مِنْهُ .
Бизга Абу Бакр ибн Абу Шайба ривоят қилди, бизга Абда ибн Сулаймон ривоят қилди, у Ҳишомдан, у отасидан, у Оишадан, Аллаҳнинг ‹Ким фақир бўлса, маъруф (одоб) билан есин› деган сўзи ҳақида ривоят қилди. У (Оиша): «Бу етимнинг молини бошқарувчи, уни парвариш қилиб, уни ислоҳ қилувчи киши ҳақида нозил бўлди — агар у муҳтож бўлса, ундан ейиши ҳақида», деди.