حَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا عَبْدَةُ بْنُ سُلَيْمَانَ، عَنْ هِشَامٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَائِشَةَ، فِي قَوْلِهِ عَزَّ وَجَلَّ { إِذْ جَاءُوكُمْ مِنْ فَوْقِكُمْ وَمِنْ أَسْفَلَ مِنْكُمْ وَإِذْ زَاغَتِ الأَبْصَارُ وَبَلَغَتِ الْقُلُوبُ الْحَنَاجِرَ} قَالَتْ كَانَ ذَلِكَ يَوْمَ الْخَنْدَقِ .
Бизга Абу Бакр ибн Абу Шайба ривоят қилди, бизга Абда ибн Сулаймон ривоят қилди, у Ҳишомдан, у отасидан, у Оишадан, азиз ва жалил бўлган Аллаҳнинг ‹Ўшанда улар сизларнинг устингиздан ва остингиздан келдилар ва ўшанда кўзлар тегиб (қалтираб), қалблар бўғизларга етди› деган сўзи ҳақида ривоят қилди. У (Оиша): «Бу Хандақ кунида бўлган эди», деди.