وَحَدَّثَنِي أَبُو كَامِلٍ الْجَحْدَرِيُّ، حَدَّثَنَا أَبُو عَوَانَةَ، عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ أَبِي سُفْيَانَ، عَنْ جَابِرٍ، أَنَّ جَارِيَةً، لِعَبْدِ اللَّهِ بْنِ أُبَىٍّ ابْنِ سَلُولَ يُقَالُ لَهَا مُسَيْكَةُ وَأُخْرَى يُقَالُ لَهَا أُمَيْمَةُ فَكَانَ يُكْرِهُهُمَا عَلَى الزِّنَى فَشَكَتَا ذَلِكَ إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَأَنْزَلَ اللَّهُ { وَلاَ تُكْرِهُوا فَتَيَاتِكُمْ عَلَى الْبِغَاءِ} إِلَى قَوْلِهِ { غَفُورٌ رَحِيمٌ}
Яна менга Абу Комил Жаҳдарий ривоят қилди, бизга Абу Авона ривоят қилди, у Аъмашдан, у Абу Суфёндан, у Жобирдан ривоят қилдики, Абдуллаҳ ибн Убайй ибн Салулнинг икки чўри қизи бор эди — бирига Мусайка, иккинчисига Умайма дейиларди. У уларни зинога мажбур қиларди. Шунда улар буни Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга шикоят қилдилар. Шунда Аллаҳ: ‹Чўри қизларингизни фоҳишаликка мажбурламанглар› — то ‹мағфират қилувчи, раҳмлидир› сўзигача (оятини) нозил қилди.