حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ يَحْيَى، أَخْبَرَنَا أَبُو خَيْثَمَةَ، عَنْ سِمَاكِ بْنِ حَرْبٍ، قَالَ سَمِعْتُ النُّعْمَانَ بْنَ بَشِيرٍ، يَقُولُ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يُسَوِّي صُفُوفَنَا حَتَّى كَأَنَّمَا يُسَوِّي بِهَا الْقِدَاحَ حَتَّى رَأَى أَنَّا قَدْ عَقَلْنَا عَنْهُ ثُمَّ خَرَجَ يَوْمًا فَقَامَ حَتَّى كَادَ يُكَبِّرُ فَرَأَى رَجُلاً بَادِيًا صَدْرُهُ مِنَ الصَّفِّ فَقَالَ " عِبَادَ اللَّهِ لَتُسَوُّنَّ صُفُوفَكُمْ أَوْ لَيُخَالِفَنَّ اللَّهُ بَيْنَ وُجُوهِكُمْ " .
Нуъмон ибн Башир айтди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) сафларимизни — гўё улар билан ўқларни (қидоҳ) тўғрилаётгандек — тўғрилар эди; то биз ундан (шу одобни) англаб олдик деб кўргунча. Кейин бир куни чиқди ва турди — то деярли такбир айтгудек; бас бир кишини кўкрагини сафдан олдинга чиқарган ҳолда кўрди ва: "Эй Аллаҳнинг бандалари, сафларингизни албатта тўғриланглар — ёки Аллаҳ сизнинг юзларингиз орасини мухолиф қилади" деди.