أَخْبَرَنَا يَعْقُوبُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، قَالَ حَدَّثَنَا ابْنُ عُلَيَّةَ، قَالَ أَخْبَرَنِي ابْنُ جُرَيْجٍ، عَنْ عَطَاءٍ، قَالَ سَمِعْتُ عُبَيْدَ بْنَ عُمَيْرٍ، يُحَدِّثُ قَالَ حَدَّثَنِي مَنْ، أُصَدِّقُ فَظَنَنْتُ أَنَّهُ يُرِيدُ عَائِشَةَ أَنَّهَا قَالَتْ كَسَفَتِ الشَّمْسُ عَلَى عَهْدِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَامَ بِالنَّاسِ قِيَامًا شَدِيدًا يَقُومُ بِالنَّاسِ ثُمَّ يَرْكَعُ ثُمَّ يَقُومُ ثُمَّ يَرْكَعُ ثُمَّ يَقُومُ ثُمَّ يَرْكَعُ فَرَكَعَ رَكْعَتَيْنِ فِي كُلِّ رَكْعَةٍ ثَلاَثَ رَكَعَاتٍ رَكَعَ الثَّالِثَةَ ثُمَّ سَجَدَ حَتَّى إِنَّ رِجَالاً يَوْمَئِذٍ يُغْشَى عَلَيْهِمْ حَتَّى إِنَّ سِجَالَ الْمَاءِ لَتُصَبُّ عَلَيْهِمْ مِمَّا قَامَ بِهِمْ يَقُولُ إِذَا رَكَعَ " اللَّهُ أَكْبَرُ " . وَإِذَا رَفَعَ رَأْسَهُ " سَمِعَ اللَّهُ لِمَنْ حَمِدَهُ " . فَلَمْ يَنْصَرِفْ حَتَّى تَجَلَّتِ الشَّمْسُ فَقَامَ فَحَمِدَ اللَّهَ وَأَثْنَى عَلَيْهِ وَقَالَ " إِنَّ الشَّمْسَ وَالْقَمَرَ لاَ يَنْكَسِفَانِ لِمَوْتِ أَحَدٍ وَلاَ لِحَيَاتِهِ وَلَكِنْ آيَتَانِ مِنْ آيَاتِ اللَّهِ يُخَوِّفُكُمْ بِهِمَا فَإِذَا كَسَفَا فَافْزَعُوا إِلَى ذِكْرِ اللَّهِ عَزَّ وَجَلَّ حَتَّى يَنْجَلِيَا " .
Бизга Яъқуб ибн Иброҳим хабар бериб, деди: бизга Ибн Улайя ривоят қилди, у деди: менга Ибн Журайж, Атодан хабар берди, у деди: мен Убайд ибн Умайрнинг ривоят қилаётганини эшитдим, у деди: менга ўзим ишонадиган бир киши ривоят қилди — мен у Оишани кўзда тутган деб ўйлайман — унинг айтишича: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) замонида қуёш тутилди. Шунда у одамлар билан жуда узоқ қиёмда турдилар, одамлар билан турардилар, сўнг руку қилардилар, сўнг турардилар, сўнг руку қилардилар, сўнг турардилар, сўнг руку қилардилар; ҳар бир ракатда уч рукудан, икки ракат ўқидилар — учинчи рукуни ҳам қилдилар — сўнг сажда қилдилар. Ҳатто ўша куни баъзи кишилар (узоқ туришдан) ҳушидан кетиб, уларга кўплаб сув челаклари қуйиларди, шу қадар узун (қиём) қилган эдилар. У руку қилганда «Аллаҳу акбар» дердилар, бошини кўтарганда эса «Самиъаллаҳу лиман ҳамидаҳ» дердилар. У токи қуёш очилгунича (намоздан) қайтмадилар. Сўнг туриб, Аллаҳга ҳамд айтдилар ва Унга сано айтиб, дедилар: «Албатта қуёш ва ой бировнинг ўлими ёки тириклиги учун тутилмайди, балки улар Аллаҳнинг оятларидан (белгиларидан) иккитаси бўлиб, У улар билан сизларни қўрқитади. Бас, улар тутилса, улар очилгунича Аллаҳ азза ва жаллани зикр қилишга шошилинглар,» дедилар.