أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الْمُثَنَّى، قَالَ حَدَّثَنَا مُحَمَّدٌ، قَالَ حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ، عَنِ الأَسْوَدِ بْنِ يَزِيدَ، قَالَ سَأَلْتُ عَائِشَةَ عَنْ صَلاَةِ، رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَتْ كَانَ يَنَامُ أَوَّلَ اللَّيْلِ ثُمَّ يَقُومُ فَإِذَا كَانَ مِنَ السَّحَرِ أَوْتَرَ ثُمَّ أَتَى فِرَاشَهُ فَإِذَا كَانَ لَهُ حَاجَةٌ أَلَمَّ بِأَهْلِهِ فَإِذَا سَمِعَ الأَذَانَ وَثَبَ فَإِنْ كَانَ جُنُبًا أَفَاضَ عَلَيْهِ مِنَ الْمَاءِ وَإِلاَّ تَوَضَّأَ ثُمَّ خَرَجَ إِلَى الصَّلاَةِ .
«Бизга Муҳаммад ибн ал-Мусанно хабар берди, у деди: бизга Муҳаммад ривоят қилди, у деди: бизга Шуъба, Абу Ишоқдан, у ал-Асвад ибн Язиддан ривоят қилди, у деди: мен Оишадан Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг намози ҳақида сўрадим. У: «У киши туннинг аввалида ухлар, сўнг турардилар. Саҳар пайти бўлганида витр ўқиб, сўнг ўринларига келардилар. Агар эҳтиёжлари бўлса, аҳлига (яқинлик қилиб) яқинлашардилар. Азонни эшитганларида сапчиб турардилар. Агар жунуб бўлсалар, устларига сув қуярдилар, акс ҳолда таҳорат олиб, сўнг намозга чиқардилар,» деди.»