أَخْبَرَنَا عِمْرَانُ بْنُ بَكَّارٍ، قَالَ حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ عَيَّاشٍ، قَالَ حَدَّثَنَا شُعَيْبٌ، قَالَ حَدَّثَنِي أَبُو الزِّنَادِ، مِمَّا حَدَّثَهُ عَبْدُ الرَّحْمَنِ الأَعْرَجُ، مِمَّا ذَكَرَ أَنَّهُ سَمِعَ أَبَا هُرَيْرَةَ، يُحَدِّثُ بِهِ عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَقَالَ " قَالَ رَجُلٌ لأَتَصَدَّقَنَّ بِصَدَقَةٍ فَخَرَجَ بِصَدَقَتِهِ فَوَضَعَهَا فِي يَدِ سَارِقٍ فَأَصْبَحُوا يَتَحَدَّثُونَ تُصُدِّقَ عَلَى سَارِقٍ فَقَالَ اللَّهُمَّ لَكَ الْحَمْدُ عَلَى سَارِقٍ لأَتَصَدَّقَنَّ بِصَدَقَةٍ فَخَرَجَ بِصَدَقَتِهِ فَوَضَعَهَا فِي يَدِ زَانِيَةٍ فَأَصْبَحُوا يَتَحَدَّثُونَ تُصُدِّقَ اللَّيْلَةَ عَلَى زَانِيَةٍ فَقَالَ اللَّهُمَّ لَكَ الْحَمْدُ عَلَى زَانِيَةٍ لأَتَصَدَّقَنَّ بِصَدَقَةٍ فَخَرَجَ بِصَدَقَتِهِ فَوَضَعَهَا فِي يَدِ غَنِيٍّ فَأَصْبَحُوا يَتَحَدَّثُونَ تُصُدِّقَ عَلَى غَنِيٍّ قَالَ اللَّهُمَّ لَكَ الْحَمْدُ عَلَى زَانِيَةٍ وَعَلَى سَارِقٍ وَعَلَى غَنِيٍّ فَأُتِيَ فَقِيلَ لَهُ أَمَّا صَدَقَتُكَ فَقَدْ تُقُبِّلَتْ أَمَّا الزَّانِيَةُ فَلَعَلَّهَا أَنْ تَسْتَعِفَّ بِهِ مِنْ زِنَاهَا وَلَعَلَّ السَّارِقَ أَنْ يَسْتَعِفَّ بِهِ عَنْ سَرِقَتِهِ وَلَعَلَّ الْغَنِيَّ أَنْ يَعْتَبِرَ فَيُنْفِقَ مِمَّا أَعْطَاهُ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ " .
Бизга Имрон ибн Баккор хабар бериб, деди: бизга Али ибн Айёш ривоят қилди, у деди: бизга Шуъайб ривоят қилди, у деди: менга Абуз-Зинод — Абдурраҳмон ал-Аъраж унга ривоят қилган нарсадан — ривоят қилди, (ал-Аъраж) Абу Ҳурайрадан эшитганини зикр қилдики, у (Абу Ҳурайра) Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан ривоят қилиб деди: «Бир киши: «Албатта бир садақа қиламан,» деди. Сўнг садақасини олиб чиқиб, уни бир ўғрининг қўлига қўйди. Тонг отганда одамлар: «(Кеча) ўғрига садақа берилди,» деб гаплаша бошладилар. У: «Аллаҳим, ўғрига (садақа берганим) учун Сенга ҳамд, албатта яна бир садақа қиламан,» деди. Сўнг садақасини олиб чиқиб, уни бир фоҳишанинг қўлига қўйди. Тонг отганда одамлар: «Бу кеча фоҳишага садақа берилди,» деб гаплаша бошладилар. У: «Аллаҳим, фоҳишага (садақа берганим) учун Сенга ҳамд, албатта яна бир садақа қиламан,» деди. Сўнг садақасини олиб чиқиб, уни бир бойнинг қўлига қўйди. Тонг отганда одамлар: «Бойга садақа берилди,» деб гаплаша бошладилар. У: «Аллаҳим, фоҳишага, ўғрига ва бойга (садақа берганим) учун Сенга ҳамд,» деди. Сўнг унга (ваҳий ёки башорат) келиб, айтилди: «Садақангга келсак, у қабул қилинди. Фоҳишага келсак, эҳтимол у (садақа) туфайли зиносидан сақланар. Ўғрига келсак, эҳтимол у (садақа) туфайли ўғирлигидан сақланар. Бойга келсак, эҳтимол у ибрат олиб, Аллаҳ азза ва жалла унга берган нарсадан инфоқ қилар,» дедилар.