أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ بَشَّارٍ، قَالَ حَدَّثَنَا مُحَمَّدٌ، قَالَ حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنْ سَلَمَةَ، عَنْ ذَرٍّ، عَنِ ابْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ أَبْزَى، عَنْ أَبِيهِ، أَنَّ رَجُلاً، أَتَى عُمَرَ فَقَالَ إِنِّي أَجْنَبْتُ فَلَمْ أَجِدِ الْمَاءَ . قَالَ عُمَرُ لاَ تُصَلِّ . فَقَالَ عَمَّارُ بْنُ يَاسِرٍ يَا أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ أَمَا تَذْكُرُ إِذْ أَنَا وَأَنْتَ فِي سَرِيَّةٍ فَأَجْنَبْنَا فَلَمْ نَجِدِ الْمَاءَ فَأَمَّا أَنْتَ فَلَمْ تُصَلِّ وَأَمَّا أَنَا فَتَمَعَّكْتُ فِي التُّرَابِ فَصَلَّيْتُ فَأَتَيْنَا النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَذَكَرْنَا ذَلِكَ لَهُ فَقَالَ " إِنَّمَا كَانَ يَكْفِيكَ " . فَضَرَبَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم يَدَيْهِ إِلَى الأَرْضِ ثُمَّ نَفَخَ فِيهِمَا ثُمَّ مَسَحَ بِهِمَا وَجْهَهُ وَكَفَّيْهِ - وَسَلَمَةُ شَكَّ لاَ يَدْرِي فِيهِ الْمِرْفَقَيْنِ أَوْ إِلَى الْكَفَّيْنِ - فَقَالَ عُمَرُ نُوَلِّيكَ مَا تَوَلَّيْتَ .
Бизга Муҳаммад ибн Башшор хабар берди, у деди: бизга Муҳаммад ривоят қилди, у деди: бизга Шуъба, Саламадан, у Заррдан, у Ибн Абдурраҳмон ибн Абзодан, у отасидан ривоят қилдики, бир киши Умарнинг олдига келиб: «Мен жунуб бўлдим, лекин сув топмадим,» деди. Умар: «Намоз ўқима,» деди. Шунда Аммор ибн Ёсир: «Эй мўминлар амири, мен ва сен бир сарияда (кичик ҳарбий гуруҳда) бўлганимизда жунуб бўлиб, сув топмаганимизни эсламайсанми? Сен намоз ўқимадинг, мен эса тупроқда ағанаб намоз ўқидим. Сўнг Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдига келиб, буни унга айтдик. (Набий): «Сенга шунгина кифоя қиларди,» дедилар-да, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) қўлларини ерга урдилар, сўнг уларга пуфлаб, улар билан юзлари ва кафтларини маш қилдилар,» деди — Салама шубҳа қилиб, ундаги (машнинг) тирсакларгача ёки кафтларгача эканини билмади. Умар: «Сен ўз бўйнингга олган нарсани сенга ҳавола қиламиз,» деди.