أَخْبَرَنَا عَمْرُو بْنُ يَزِيدَ، قَالَ حَدَّثَنَا بَهْزٌ، قَالَ حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، قَالَ حَدَّثَنَا الْحَكَمُ، عَنْ ذَرٍّ، عَنِ ابْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ أَبْزَى، عَنْ أَبِيهِ، أَنَّ رَجُلاً، سَأَلَ عُمَرَ بْنَ الْخَطَّابِ عَنِ التَّيَمُّمِ، فَلَمْ يَدْرِ مَا يَقُولُ فَقَالَ عَمَّارٌ أَتَذْكُرُ حَيْثُ كُنَّا فِي سَرِيَّةٍ فَأَجْنَبْتُ فَتَمَعَّكْتُ فِي التُّرَابِ فَأَتَيْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " إِنَّمَا يَكْفِيكَ هَكَذَا " . وَضَرَبَ شُعْبَةُ بِيَدَيْهِ عَلَى رُكْبَتَيْهِ وَنَفَخَ فِي يَدَيْهِ وَمَسَحَ بِهِمَا وَجْهَهُ وَكَفَّيْهِ مَرَّةً وَاحِدَةً .
Бизга Амр ибн Язид хабар берди, у деди: бизга Баҳз ривоят қилди, у деди: бизга Шуъба ривоят қилди, у деди: бизга ал-Ҳакам, Заррдан, у Ибн Абдурраҳмон ибн Абзодан, у отасидан ривоят қилдики, бир киши Умар ибн ал-Хаттобдан таяммум ҳақида сўради, аммо у нима дейишни билмади. Шунда Аммор: «Биз бир сарияда бўлганимизда мен жунуб бўлиб, тупроқда ағанаганимни эслайсанми? Сўнг Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдига келдим, (Набий): «Сенга мана шундай қилиш кифоя қиларди,» дедилар,» деди. Шуъба қўлларини тиззаларига урди, қўлларига пуфлаб, улар билан юзини ва кафтларини бир марта маш қилди.