أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ الأَعْلَى، قَالَ حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ ثَوْرٍ، عَنْ مَعْمَرٍ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ عُرْوَةَ، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ لَمَّا نَزَلَتْ { إِنْ كُنْتُنَّ تُرِدْنَ اللَّهَ وَرَسُولَهُ } دَخَلَ عَلَىَّ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم بَدَأَ بِي فَقَالَ " يَا عَائِشَةُ إِنِّي ذَاكِرٌ لَكِ أَمْرًا فَلاَ عَلَيْكِ أَنْ لاَ تُعَجِّلِي حَتَّى تَسْتَأْمِرِي أَبَوَيْكِ " . قَالَتْ قَدْ عَلِمَ وَاللَّهِ أَنَّ أَبَوَىَّ لَمْ يَكُونَا لِيَأْمُرَانِّي بِفِرَاقِهِ فَقَرَأَ عَلَىَّ { يَا أَيُّهَا النَّبِيُّ قُلْ لأَزْوَاجِكَ إِنْ كُنْتُنَّ تُرِدْنَ الْحَيَاةَ الدُّنْيَا وَزِينَتَهَا } فَقُلْتُ أَفِي هَذَا أَسْتَأْمِرُ أَبَوَىَّ فَإِنِّي أُرِيدُ اللَّهَ وَرَسُولَهُ . قَالَ أَبُو عَبْدِ الرَّحْمَنِ هَذَا خَطَأٌ وَالأَوَّلُ أَوْلَى بِالصَّوَابِ وَاللَّهُ سُبْحَانَهُ وَتَعَالَى أَعْلَمُ .
Бизга Муҳаммад ибн Абдул-Аъло хабар берди, у деди: бизга Муҳаммад ибн Савр ривоят қилди, у Маъмардан, у Зуҳрийдан, у Урвадан, у Оиша (розияллаҳу анҳо)дан (ривоят қилдики), у деди: «Агар сизлар Аллаҳни ва Унинг Расулини истасангиз...» (ояти) нозил бўлганида, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ҳузуримга кирдилар, Мендан бошлаб: «Эй Оиша, мен сенга бир ишни айтмоқчиман, ота-онанг билан маслаҳатлашмагунингча шошилмасанг сен учун зиён йўқ,» дедилар. (Оиша) деди: Аллаҳга қасамки, Улар ота-онам мени У билан ажралишга буюрмаслигини билардилар. Сўнг менга: «Эй Набий! Рафиқаларингга айт: Агар сизлар дунё ҳаётини ва унинг зийнатини истасангиз...» (оятини) ўқидилар. Шунда мен: «Шу (иш) ҳақида ота-онам билан маслаҳатлашаманми? Албатта мен Аллаҳни ва Унинг Расулини истайман,» дедим. Абу Абдурраҳмон (Насоий) деди: Бу (ривоят) хатодир, аввалгиси тўғрироқдир. Аллаҳ субҳанаҳу ва таоло аълам (билгувчироқ)дир.