أَخْبَرَنَا حَاجِبُ بْنُ سُلَيْمَانَ الْمَنْبِجِيُّ، قَالَ حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي رَوَّادٍ، قَالَ حَدَّثَنَا ابْنُ جُرَيْجٍ، عَنْ عَبْدِ الأَعْلَى الثَّعْلَبِيِّ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، أَنَّ قَوْمًا، كَانُوا قَتَلُوا فَأَكْثَرُوا وَزَنَوْا فَأَكْثَرُوا وَانْتَهَكُوا فَأَتَوُا النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم قَالُوا يَا مُحَمَّدُ إِنَّ الَّذِي تَقُولُ وَتَدْعُو إِلَيْهِ لَحَسَنٌ لَوْ تُخْبِرُنَا أَنَّ لِمَا عَمِلْنَا كَفَّارَةً . فَأَنْزَلَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ { وَالَّذِينَ لاَ يَدْعُونَ مَعَ اللَّهِ إِلَهًا آخَرَ } إِلَى { فَأُولَئِكَ يُبَدِّلُ اللَّهُ سَيِّئَاتِهِمْ حَسَنَاتٍ } قَالَ يُبَدِّلُ اللَّهُ شِرْكَهُمْ إِيمَانًا وَزِنَاهُمْ إِحْصَانًا وَنَزَلَتْ { قُلْ يَا عِبَادِيَ الَّذِينَ أَسْرَفُوا عَلَى أَنْفُسِهِمْ } الآيَةَ .
Бизга Ҳожиб ибн Сулаймон ал-Манбижий хабар берди, у деди: бизга Ибн Абу Раввод ривоят қилди, у деди: бизга Ибн Журайж ривоят қилди, у Абдул-Аъло ас-Саълабийдан, у Саид ибн Жубайрдан, у Ибн Аббосдан (ривоят қилдики): Бир қавм (кўп) одам ўлдирган ва кўп (қотиллик) қилган, зино қилган ва кўп (зино) қилган ҳамда (ҳаром нарсаларга) бузғунчилик қилган эдилар. Улар Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдиларига келдилар ва: «Эй Муҳаммад, сен айтаётган ва даъват этаётган нарса албатта яхшидир, агар сен бизга қилган ишларимиз учун каффорат (покловчи нарса) борлигини хабар берсанг (қани эди),» дедилар. Шунда Аллаҳ азза ва жалла: «Ва улар Аллаҳ билан бирга бошқа маъбудга ибодат қилмайдилар» (оятидан) то «Ана ўшаларнинг ёмонликларини Аллаҳ яхшиликларга айлантириб қўяди» (Фурқон сураси, 68-70) (оятигача) нозил қилди. У (Ибн Аббос): «Аллаҳ уларнинг ширкларини иймонга, зиноларини эса покизаликка айлантиради,» деди. Ва: «Айт: эй ўз жонларига исроф қилган (гуноҳ қилган) бандаларим!» (Зумар сураси, 53) ояти ҳам нозил бўлди.