حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ بْنُ مُوسَى، أَخْبَرَنَا عِيسَى، عَنْ حَمْزَةَ الزَّيَّاتِ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، عَنْ أُبَىِّ بْنِ كَعْبٍ، قَالَ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِذَا دَعَا بَدَأَ بِنَفْسِهِ وَقَالَ " رَحْمَةُ اللَّهِ عَلَيْنَا وَعَلَى مُوسَى لَوْ صَبَرَ لَرَأَى مِنْ صَاحِبِهِ الْعَجَبَ وَلَكِنَّهُ قَالَ { إِنْ سَأَلْتُكَ عَنْ شَىْءٍ بَعْدَهَا فَلاَ تُصَاحِبْنِي قَدْ بَلَغْتَ مِنْ لَدُنِي } " . طَوَّلَهَا حَمْزَةُ .
Бизга Иброҳим ибн Мусо ривоят қилди, бизга Ийсо, Ҳамза аз-Зайётдан, у Абу Ишоқдан, у Саъийд ибн Жубайрдан, у Ибн Аббосдан, у Убай ибн Каъбдан ривоят қилди. У деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам дуо қилганларида ўзларидан бошлар ва: «Аллаҳнинг раҳмати бизга ва Мусога бўлсин; агар у (Мусо) сабр қилганда эди, ҳамроҳидан ажойиботларни кўрар эди. Лекин у: ‹Агар бундан кейин сендан бирор нарса сўрасам, менга ҳамроҳ бўлма; сен мендан (узр сўраб) етиб бўлдинг (қад балағта мин ладунни)› деди», дер эдилар. Ҳамза уни (ладунни сўзини) чўзиб ўқиди.