أَخْبَرَنِي إِبْرَاهِيمُ بْنُ يَعْقُوبَ بْنِ إِسْحَاقَ، قَالَ حَدَّثَنَا عُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ عَبْدِ الْمَجِيدِ أَبُو عَلِيٍّ الْحَنَفِيُّ، قَالَ حَدَّثَنَا دَاوُدُ بْنُ قَيْسٍ، قَالَ سَمِعْتُ عَمْرَو بْنَ شُعَيْبِ بْنِ مُحَمَّدِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عَمْرٍو، عَنْ أَبِيهِ، { عَنْ أَبِيهِ، } وَزَيْدِ بْنِ أَسْلَمَ قَالُوا يَا رَسُولَ اللَّهِ الْفَرَعَ . قَالَ " حَقٌّ فَإِنْ تَرَكْتَهُ حَتَّى يَكُونَ بَكْرًا فَتَحْمِلَ عَلَيْهِ فِي سَبِيلِ اللَّهِ أَوْ تُعْطِيَهُ أَرْمَلَةً خَيْرٌ مِنْ أَنْ تَذْبَحَهُ فَيَلْصَقَ لَحْمُهُ بِوَبَرِهِ فَتُكْفِئَ إِنَاءَكَ وَتُوَلِّهَ نَاقَتَكَ " . قَالُوا يَا رَسُولَ اللَّهِ فَالْعَتِيرَةُ قَالَ " الْعَتِيرَةُ حَقٌّ " . قَالَ أَبُو عَبْدِ الرَّحْمَنِ أَبُو عَلِيٍّ الْحَنَفِيُّ هُمْ أَرْبَعَةُ إِخْوَةٍ أَحَدُهُمْ أَبُو بَكْرٍ وَبِشْرٌ وَشَرِيكٌ وَآخَرُ .
Менга Иброҳим ибн Яъқуб ибн Ишоқ хабар берди, у деди: бизга Убайдуллаҳ ибн Абдул-Мажид Абу Али ал-Ҳанафий ривоят қилди, у деди: бизга Довуд ибн Қайс ривоят қилди, у деди: мен Амр ибн Шуайб ибн Муҳаммад ибн Абдуллаҳ ибн Амрнинг, отасидан, {у отасидан,} ва Зайд ибн Асламдан (эшитдимки), улар: «Эй Расулуллаҳ, фараъ (ҳақида нима дейсиз)?» дедилар. У зот: «(У) ҳақдир. Аммо сен уни қолдириб, у бақувват туя бўлгунча (кутиб), сўнг уни Аллаҳ йўлида (жиҳодга) мингаштирсанг ёки уни бир бевага берсанг — бу уни сўйиб, гўшти жунларига ёпишиб қолиб, идишингни ағдариб, туянгни (боласини йўқотиб) қайғуга солгандан кўра яхшироқдир,» дедилар. Улар: «Эй Расулуллаҳ, атира-чи?» дедилар. У зот: «Атира (ҳам) ҳақдир,» дедилар. Абу Абдурраҳмон (Насоий) деди: Абу Али ал-Ҳанафий — улар тўрт ака-ука эдилар: бири Абу Бакр, (яна) Бишр ва Шарик ва бошқаси.