أَخْبَرَنَا عَمْرُو بْنُ عَلِيٍّ، قَالَ أَنْبَأَنَا يَحْيَى بْنُ سَعِيدٍ، قَالَ حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، قَالَ حَدَّثَنِي أَبِي، عَنْ عَبَايَةَ بْنِ رِفَاعَةَ، عَنْ رَافِعِ بْنِ خَدِيجٍ، قَالَ قُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنَّا لاَقُو الْعَدُوِّ غَدًا وَلَيْسَتْ مَعَنَا مُدًى . قَالَ " مَا أَنْهَرَ الدَّمَ وَذُكِرَ اسْمُ اللَّهِ عَزَّ وَجَلَّ فَكُلْ لَيْسَ السِّنَّ وَالظُّفْرَ وَسَأُحَدِّثُكُمْ أَمَّا السِّنُّ فَعَظْمٌ وَأَمَّا الظُّفْرُ فَمُدَى الْحَبَشَةِ " . وَأَصَبْنَا نَهْبَةَ إِبِلٍ أَوْ غَنَمٍ فَنَدَّ مِنْهَا بَعِيرٌ فَرَمَاهُ رَجُلٌ بِسَهْمٍ فَحَبَسَهُ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " إِنَّ لِهَذِهِ الإِبِلِ أَوَابِدَ كَأَوَابِدِ الْوَحْشِ فَإِذَا غَلَبَكُمْ مِنْهَا شَىْءٌ فَافْعَلُوا بِهِ هَكَذَا " .
Бизга Амр ибн Алий хабар бериб, дедики: бизга Яҳё ибн Саид хабар бериб, дедики: бизга Суфён ривоят қилди, дедики: менга отам ривоят қилди, Абоя ибн Рифоадан, у Рофеъ ибн Хадиждан (ривоят қилиб), у деди: «Эй Расулуллаҳ, биз эртага душман билан тўқнашамиз, биз билан пичоқлар йўқ,» дедим. У: «Қонни оқизган ва (сўйганда) Аллаҳ азза ва жалланинг исми зикр қилинган нарсани е — тиш ва тирноқ эмас. Сизларга айтиб бераман: тишга келсак, у суякдир; тирноққа келсак, у ҳабашларнинг пичоғидир,» дедилар. Биз туя ёки қўй ўлжасига эга бўлдик. Улардан бир туя қочиб қолди, шунда бир киши унга ўқ отиб, уни тўхтатди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Албатта, бу туяларда ёввойи ҳайвонларнинг қочқоқлиги каби қочқоқлик бордир. Шундай экан, улардан бирор нарса сизни енгса (қочиб кетса), унга ана шундай қилинглар,» дедилар.