أَخْبَرَنَا سُوَيْدٌ، قَالَ أَنْبَأَنَا عَبْدُ اللَّهِ، عَنْ أَبِي عَوَانَةَ، عَنْ أَبِي مِسْكِينٍ، قَالَ سَأَلْتُ إِبْرَاهِيمَ قُلْتُ إِنَّا نَأْخُذُ دُرْدِيَّ الْخَمْرِ أَوِ الطِّلاَءَ فَنُنَظِّفُهُ ثُمَّ نَنْقَعُ فِيهِ الزَّبِيبَ ثَلاَثًا ثُمَّ نُصَفِّيهِ ثُمَّ نَدَعُهُ حَتَّى يَبْلُغَ فَنَشْرَبُهُ قَالَ يُكْرَهُ .
Бизга Сувайд хабар бериб, деди: бизга Абдуллаҳ, Абу Авонадан, у Абу Мискиндан хабар берди. У деди: «Мен Иброҳимдан сўраб дедим: «Биз хамрнинг чўкиндисини ёки тилўни (қуюлтирилган узум шарбатини) олиб, уни тозалаймиз, сўнг унга майизни уч (кун) ташлаб қўямиз, сўнг уни сузамиз, сўнг (ачиб) етилгунча қўйиб қўямиз, кейин уни ичамиз.» У: «(Бу) макруҳдир,» деди.»