أَخْبَرَنَا إِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، قَالَ أَنْبَأَنَا جَرِيرٌ، عَنِ ابْنِ شُبْرُمَةَ، قَالَ قَالَ طَلْحَةُ لأَهْلِ الْكُوفَةِ فِي النَّبِيذِ فِتْنَةٌ يَرْبُو فِيهَا الصَّغِيرُ وَيَهْرَمُ فِيهَا الْكَبِيرُ قَالَ وَكَانَ إِذَا كَانَ فِيهِمْ عُرْسٌ كَانَ طَلْحَةُ وَزُبَيْرٌ يَسْقِيَانِ اللَّبَنَ وَالْعَسَلَ . فَقِيلَ لِطَلْحَةَ أَلاَ تَسْقِيهِمُ النَّبِيذَ قَالَ إِنِّي أَكْرَهُ أَنْ يَسْكَرَ مُسْلِمٌ فِي سَبَبِي .
Бизга Ишоқ ибн Иброҳим хабар бериб, деди: бизга Жарир, Ибн Шубрумадан хабар берди. У деди: Талҳа Куфа аҳлига: «Набизда бир фитна бор — унда кичик (ёш) ўсиб-улғаяди ва катта (қари) қарийди (яъни ундан кўп одам зарар кўради),» деди. (Рови) деди: улар орасида тўй бўлганда, Талҳа ва Зубайр сут ва асал ичирар эдилар. Талҳага: «Уларга набиз ичирмайсанми?» дейилди. У: «Мен бир мусулмоннинг менинг сабабимдан маст бўлишини ёқтирмайман,» деди.