أَخْبَرَنَا الْعَبَّاسُ بْنُ عَبْدِ الْعَظِيمِ الْعَنْبَرِيُّ، قَالَ حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ مَهْدِيٍّ، قَالَ حَدَّثَنَا زَائِدَةُ، عَنْ مُوسَى بْنِ أَبِي عَائِشَةَ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، قَالَ دَخَلْتُ عَلَى عَائِشَةَ فَقُلْتُ أَلاَ تُحَدِّثِينِي عَنْ مَرَضِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم . قَالَتْ لَمَّا ثَقُلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " أَصَلَّى النَّاسُ " . فَقُلْنَا لاَ وَهُمْ يَنْتَظِرُونَكَ يَا رَسُولَ اللَّهِ . فَقَالَ " ضَعُوا لِي مَاءً فِي الْمِخْضَبِ " . فَفَعَلْنَا فَاغْتَسَلَ ثُمَّ ذَهَبَ لِيَنُوءَ فَأُغْمِيَ عَلَيْهِ ثُمَّ أَفَاقَ فَقَالَ " أَصَلَّى النَّاسُ " . قُلْنَا لاَ هُمْ يَنْتَظِرُونَكَ يَا رَسُولَ اللَّهِ . فَقَالَ " ضَعُوا لِي مَاءً فِي الْمِخْضَبِ " . فَفَعَلْنَا فَاغْتَسَلَ ثُمَّ ذَهَبَ لِيَنُوءَ ثُمَّ أُغْمِيَ عَلَيْهِ ثُمَّ قَالَ فِي الثَّالِثَةِ مِثْلَ قَوْلِهِ قَالَتْ وَالنَّاسُ عُكُوفٌ فِي الْمَسْجِدِ يَنْتَظِرُونَ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم لِصَلاَةِ الْعِشَاءِ فَأَرْسَلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِلَى أَبِي بَكْرٍ " أَنْ صَلِّ بِالنَّاسِ " . فَجَاءَهُ الرَّسُولُ فَقَالَ إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَأْمُرُكَ أَنْ تُصَلِّيَ بِالنَّاسِ وَكَانَ أَبُو بَكْرٍ رَجُلاً رَقِيقًا فَقَالَ يَا عُمَرُ صَلِّ بِالنَّاسِ . فَقَالَ أَنْتَ أَحَقُّ بِذَلِكَ . فَصَلَّى بِهِمْ أَبُو بَكْرٍ تِلْكَ الأَيَّامَ ثُمَّ إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَجَدَ مِنْ نَفْسِهِ خِفَّةً فَجَاءَ يُهَادَى بَيْنَ رَجُلَيْنِ أَحَدُهُمَا الْعَبَّاسُ لِصَلاَةِ الظُّهْرِ فَلَمَّا رَآهُ أَبُو بَكْرٍ ذَهَبَ لِيَتَأَخَّرَ فَأَوْمَأَ إِلَيْهِ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَنْ لاَ يَتَأَخَّرَ وَأَمَرَهُمَا فَأَجْلَسَاهُ إِلَى جَنْبِهِ فَجَعَلَ أَبُو بَكْرٍ يُصَلِّي قَائِمًا وَالنَّاسُ يُصَلُّونَ بِصَلاَةِ أَبِي بَكْرٍ وَرَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يُصَلِّي قَاعِدًا . فَدَخَلْتُ عَلَى ابْنِ عَبَّاسٍ فَقُلْتُ أَلاَ أَعْرِضُ عَلَيْكَ مَا حَدَّثَتْنِي عَائِشَةُ عَنْ مَرَضِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ نَعَمْ . فَحَدَّثْتُهُ فَمَا أَنْكَرَ مِنْهُ شَيْئًا غَيْرَ أَنَّهُ قَالَ أَسَمَّتْ لَكَ الرَّجُلَ الَّذِي كَانَ مَعَ الْعَبَّاسِ قُلْتُ لاَ . قَالَ هُوَ عَلِيٌّ كَرَّمَ اللَّهُ وَجْهَهُ .
Бизга ал-Аббос ибн Абдулазим ал-Анбарий хабар берди, у деди: бизга Абдурраҳмон ибн Маҳдий ривоят қилди, у деди: бизга Зоида ривоят қилди, у Мусо ибн Абу Оишадан, у Убайдуллаҳ ибн Абдуллаҳдан (ривоят қилди), у деди: Мен Оиша (розияллаҳу анҳо)нинг олдиларига кириб: «Менга Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг касалликлари ҳақида гапириб бермайсизми?» дедим. У деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг (касалликлари) оғирлашганида, у киши: «Одамлар намоз ўқишдими?» дедилар. Биз: «Йўқ, улар сизни кутишяпти, эй Расулуллаҳ,» дедик. У киши: «Менга тоғорачага сув солиб қўйинг,» дедилар. Биз шундай қилдик. У киши ғусл қилдилар, сўнг турмоқчи бўлганларида ҳушларидан кетдилар. Сўнг ўзларига келиб: «Одамлар намоз ўқишдими?» дедилар. Биз: «Йўқ, улар сизни кутишяпти, эй Расулуллаҳ,» дедик. У киши: «Менга тоғорачага сув солиб қўйинг,» дедилар. Биз шундай қилдик. У киши ғусл қилдилар, сўнг турмоқчи бўлганларида яна ҳушларидан кетдилар. Сўнг учинчи марта ҳам худди шундай дедилар. (Оиша) деди: Одамлар масжидда Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни хуфтон намози учун кутиб, тўпланиб ўтиришарди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Абу Бакрга: «Одамларга намоз ўқиб бер,» деб (хабарчи) юбордилар. Хабарчи унга келиб: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) сенга одамларга намоз ўқиб беришингни буюряптилар,» деди. Абу Бакр нозик кўнгилли киши эди. У: «Эй Умар, одамларга намоз ўқиб бер,» деди. (Умар): «Сен бунга ҳақлироқсан,» деди. Бас, ўша кунларда Абу Бакр уларга намоз ўқиб берди. Сўнгра Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ўзларида бир енгиллик сезиб, пешин намози учун икки кишининг — бири Аббос эди — ўртасида суялиб келдилар. Абу Бакр у кишини кўрганида орқага чекинмоқчи бўлди, лекин Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унга чекинмасликка ишора қилдилар ва у икковга (Абу Бакр) ёнига ўтқазиб қўйишни буюрдилар. Абу Бакр тик туриб намоз ўқийверди, одамлар Абу Бакрнинг намозига (иқтидо қилиб) ўқийверди, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) эса ўтирган ҳолда ўқийвердилар. Сўнг мен Ибн Аббоснинг олдиларига кириб: «Оиша менга Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг касалликлари ҳақида айтиб берганларини сизга айтиб берсамми?» дедим. У: «Ҳа,» деди. Мен унга айтиб бердим, у ундан ҳеч нарсани инкор қилмади, фақат шуни деди: «У сенга Аббос билан бирга бўлган кишининг исмини айтдими?» Мен: «Йўқ,» дедим. У: «У Али — Аллаҳ унинг юзини улуғласин — эди,» деди.