حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ حُجْرٍ، حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُبَيْدٍ، عَنْ عُدَيْسَةَ بِنْتِ أُهْبَانَ بْنِ صَيْفِيٍّ الْغِفَارِيِّ، قَالَتْ جَاءَ عَلِيُّ بْنُ أَبِي طَالِبٍ إِلَى أَبِي فَدَعَاهُ إِلَى الْخُرُوجِ مَعَهُ فَقَالَ لَهُ أَبِي إِنَّ خَلِيلِي وَابْنَ عَمِّكَ عَهِدَ إِلَىَّ إِذَا اخْتَلَفَ النَّاسُ أَنْ أَتَّخِذَ سَيْفًا مِنْ خَشَبٍ فَقَدِ اتَّخَذْتُهُ فَإِنْ شِئْتَ خَرَجْتُ بِهِ مَعَكَ . قَالَتْ فَتَرَكَهُ . قَالَ أَبُو عِيسَى وَفِي الْبَابِ عَنْ مُحَمَّدِ بْنِ مَسْلَمَةَ . وَهَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ لاَ نَعْرِفُهُ إِلاَّ مِنْ حَدِيثِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُبَيْدٍ .
Бизга Али ибн Ҳужр ривоят қилди, бизга Исмоил ибн Иброҳим ривоят қилди, у Абдуллаҳ ибн Убайддан, у Удайса бинти Уҳбон ибн Сайфий ал-Ғифорийдан (ривоят қилдики), у деди: «Али ибн Абу Толиб отамнинг олдига келди ва уни ўзи билан (жангга) чиқишга чақирди. Отам унга: «Менинг дўстим ва сенинг амакинг ўғли (Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам) менга: агар одамлар (ўзаро) ихтилоф қилсалар, ёғочдан қилич тутгин, деб тайинлаган эди. Мен уни аллақачон тутиб олдим. Агар хоҳласанг, мен у билан сен билан бирга чиқаман,» деди.» У (аёл) деди: «Шунда у (Али) уни қўйиб кетди.» Абу Исо (Термизий) деди: бу бобда Муҳаммад ибн Масламадан ҳам (ривоят) бор. Бу ҳадис ҳасан ғарибдир, биз уни фақат Абдуллаҳ ибн Убайд ҳадисидан биламиз.