حَدَّثَنَا الْحَسَنُ بْنُ مُحَمَّدٍ الزَّعْفَرَانِيُّ، حَدَّثَنَا الْحَجَّاجُ بْنُ مُحَمَّدٍ، قَالَ قَالَ ابْنُ جُرَيْجٍ أَخْبَرَنِي ابْنُ أَبِي مُلَيْكَةَ، أَنَّ حُمَيْدَ بْنَ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ عَوْفٍ، أَخْبَرَهُ أَنَّ مَرْوَانَ بْنَ الْحَكَمِ قَالَ اذْهَبْ يَا رَافِعُ لِبَوَّابِهِ إِلَى ابْنِ عَبَّاسٍ فَقُلْ لَهُ لَئِنْ كَانَ كُلُّ امْرِئٍ فَرِحَ بِمَا أُوتِيَ وَأَحَبَّ أَنْ يُحْمَدَ بِمَا لَمْ يَفْعَلْ مُعَذَّبًا لَنُعَذَّبَنَّ أَجْمَعُونَ . قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ مَا لَكُمْ وَلِهَذِهِ الآيَةِ إِنَّمَا أُنْزِلَتْ هَذِهِ فِي أَهْلِ الْكِتَابِ ثُمَّ تَلاَ ابْنُ عَبَّاسٍ : ( وَإِذْ أَخَذَ اللَّهُ مِيثَاقَ الَّذِينَ أُوتُوا الْكِتَابَ لَتُبَيِّنُنَّهُ لِلنَّاسِ وَلاَ تَكْتُمُونَهُ ) وَتَلاَ : (لَاَ تَحْسَبَنَّ الَّذِينَ يَفْرَحُونَ بِمَا أَتَوْا وَيُحِبُّونَ أَنْ يُحْمَدُوا بِمَا لَمْ يَفْعَلُوا ) قَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ سَأَلَهُمُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم عَنْ شَيْءٍ فَكَتَمُوهُ وَأَخْبَرُوهُ بِغَيْرِهِ فَخَرَجُوا وَقَدْ أَرَوْهُ أَنْ قَدْ أَخْبَرُوهُ بِمَا قَدْ سَأَلَهُمْ عَنْهُ وَاسْتُحْمِدُوا بِذَلِكَ إِلَيْهِ وَفَرِحُوا بِمَا أُوتُوا مِنْ كِتْمَانِهِمْ وَمَا سَأَلَهُمْ عَنْهُ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ غَرِيبٌ .
«Бизга Ҳасан ибн Муҳаммад аз-Заъфароний ривоят қилди, у деди: бизга Ҳажжож ибн Муҳаммад ривоят қилди, у деди: Ибн Журайж дедики, менга Ибн Абу Мулайка хабар бердики, Ҳумайд ибн Абдураҳмон ибн Авф унга хабар бердики, Марвон ибн ал-Ҳакам деди: «Эй Рофеъ, сен — унинг эшик қўриқчисига (қаратиб) — Ибн Аббоснинг олдига бориб, унга айт: агар ато этилган нарсасидан хурсанд бўлиб, қилмаган иши учун мақтанишни севадиган ҳар бир киши азобланадиган бўлса, биз ҳаммамиз албатта азобланамиз.» Ибн Аббос (розияллаҳу анҳумо) деди: «Сизларга бу оятдан нима? Бу оят фақат аҳли китоб ҳақида нозил бўлган.» Сўнг Ибн Аббос: «Аллаҳ Китоб берилганлардан: «Уни одамларга албатта баён қилурсизлар ва уни яширмайсизлар,» деб аҳд-паймон олганини (эсланг)...» (Оли Имрон сураси, 187) (деган оятни) тиловат қилди ва: «Ўзлари қилган ишларидан хурсанд бўлиб, қилмаган нарсалари билан мақтанишни севадиганларни (азобдан нажот топади деб) ўйлама...» (Оли Имрон сураси, 188) (деган оятни) тиловат қилди. Ибн Аббос деди: «Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) улардан бир нарсани сўради, улар эса уни яширдилар ва унга бошқа нарсани айтдилар. Шундай қилиб, улар унга сўралган нарса ҳақида хабар бергандай кўрсатиб чиқиб кетдилар ва шу билан ундан мақтов кутдилар ҳамда ўзлари яширган ва сўралган нарса билан хурсанд бўлдилар.» Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳ ғарибдир.»