حَدَّثَنَا خَلاَّدُ بْنُ أَسْلَمَ الْبَغْدَادِيُّ، حَدَّثَنَا النَّضْرُ بْنُ شُمَيْلٍ، عَنْ إِسْرَائِيلَ، عَنْ ثُوَيْرِ بْنِ أَبِي فَاخِتَةَ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَلِيِّ بْنِ أَبِي طَالِبٍ، قَالَ مَا فِي الْقُرْآنِ آيَةٌ أَحَبُّ إِلَىَّ مِنْ هَذِهِ الآيَةِ : ( إِنَّ اللَّهَ لاَ يَغْفِرُ أَنْ يُشْرَكَ بِهِ وَيَغْفِرُ مَا دُونَ ذَلِكَ لِمَنْ يَشَاءُ ) قَالَ هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ . وَأَبُو فَاخِتَةَ اسْمُهُ سَعِيدُ بْنُ عِلاَقَةَ وَثُوَيْرٌ يُكْنَى أَبَا جَهْمٍ وَهُوَ رَجُلٌ كُوفِيٌّ مِنَ التَّابِعِينَ وَقَدْ سَمِعَ مِنِ ابْنِ عُمَرَ وَابْنِ الزُّبَيْرِ . وَابْنُ مَهْدِيٍّ كَانَ يَغْمِزُهُ قَلِيلاً .
Бизга Халлод ибн Аслам ал-Бағдодий ривоят қилди, у деди: бизга ан-Назр ибн Шумайл ривоят қилди, Исроилдан, у Сувайр ибн Абу Фохитадан, у отасидан, у Али ибн Абу Толибдан (ривоятки), у деди: Қуръанда мен учун бу оятдан маҳбуброқ оят йўқ: «Албатта, Аллаҳ Ўзига ширк келтирилишини кечирмайди, бундан бошқасини эса Ўзи хоҳлаган кишига кечиради» (Нисо сураси, 48). (Абу Исо) деди: бу ҳадис ҳасан ғарибдир. Абу Фохитанинг исми Саъид ибн Илоқадир, Сувайр эса Абу Жаҳм куняси билан аталади, у Куфалик тобиъин кишидир, у Ибн Умар ва Ибн аз-Зубайрдан (ҳадис) эшитган. Ибн Маҳдий эса уни бироз (заиф деб) таъна қилар эди.