حَدَّثَنَا أَبُو كُرَيْبٍ، حَدَّثَنَا وَكِيعٌ، عَنْ فُضَيْلِ بْنِ غَزْوَانَ، عَنْ أَبِي حَازِمٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، أَنَّ رَجُلاً، مِنَ الأَنْصَارِ بَاتَ بِهِ ضَيْفٌ فَلَمْ يَكُنْ عِنْدَهُ إِلاَّ قُوتُهُ وَقُوتُ صِبْيَانِهِ فَقَالَ لاِمْرَأَتِهِ نَوِّمِي الصِّبْيَةَ وَأَطْفِئِي السِّرَاجَ وَقَرِّبِي لِلضَّيْفِ مَا عِنْدَكِ فَنَزَلَتْ هَذِهِ الآيَةُُ : ( ويؤْثِرُونَ عَلَى أَنْفُسِهِمْ وَلَوْ كَانَ بِهِمْ خَصَاصَةٌ ) هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ .
Бизга Абу Курайб ривоят қилди, бизга Вакииъ Фузайл ибн Ғазвондан ривоят қилди, у Абу Ҳозимдан, у Абу Ҳурайрадан (ривоят қилдики), ансорлардан бир кишининг олдида бир меҳмон кечалаб қолди, унинг ҳузурида эса ўзининг ва болаларининг озуқасидан бошқа ҳеч нарса йўқ эди. У хотинига: «Болаларни ухлат, чироқни ўчир ва меҳмонга олдингдаги нарсани яқинлаштир,» деди. Шунда бу оят нозил бўлди: «Улар ўзлари муҳтож бўлсалар ҳам, (ўзгаларни) ўзларидан афзал кўрурлар,» (Ҳашр сураси, 9). Бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир.