حَدَّثَنَا مَحْمُودُ بْنُ غَيْلاَنَ، وَعَبْدُ بْنُ حُمَيْدٍ، - الْمَعْنَى وَاحِدٌ قَالاَ حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّزَّاقِ، عَنْ مَعْمَرٍ، عَنْ ثَابِتٍ الْبُنَانِيِّ، عَنْ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ أَبِي لَيْلَى، عَنْ صُهَيْبٍ، قَالَ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِذَا صَلَّى الْعَصْرَ هَمَسَ - وَالْهَمْسُ فِي قَوْلِ بَعْضِهِمْ تَحَرُّكُ شَفَتَيْهِ كَأَنَّهُ يَتَكَلَّمُ فَقِيلَ لَهُ إِنَّكَ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِذَا صَلَّيْتَ الْعَصْرَ هَمَسْتَ قَالَ . " إِنَّ نَبِيًّا مِنَ الأَنْبِيَاءِ كَانَ أُعْجِبَ بِأُمَّتِهِ فَقَالَ مَنْ يَقُولُ لِهَؤُلاَءِ فَأَوْحَى اللَّهُ إِلَيْهِ أَنْ خَيِّرْهُمْ بَيْنَ أَنْ أَنْتَقِمَ مِنْهُمْ وَبَيْنَ أَنْ أُسَلِّطَ عَلَيْهِمْ عَدُوَّهُمْ فَاخْتَارَ النِّقْمَةَ فَسَلَّطَ عَلَيْهِمُ الْمَوْتَ فَمَاتَ مِنْهُمْ فِي يَوْمٍ سَبْعُونَ أَلْفًا " . قَالَ وَكَانَ إِذَا حَدَّثَ بِهَذَا الْحَدِيثِ حَدَّثَ بِهَذَا الْحَدِيثِ الآخَرِ . قَالَ " كَانَ مَلِكٌ مِنَ الْمُلُوكِ وَكَانَ لِذَلِكَ الْمَلِكِ كَاهِنٌ يَكْهَنُ لَهُ فَقَالَ الْكَاهِنُ انْظُرُوا لِيَ غُلاَمًا فَهِمًا أَوْ قَالَ فَطِنًا لَقِنًا فَأُعَلِّمُهُ عِلْمِي هَذَا فَإِنِّي أَخَافُ أَنْ أَمُوتَ فَيَنْقَطِعَ مِنْكُمْ هَذَا الْعِلْمُ وَلاَ يَكُونُ فِيكُمْ مَنْ يَعْلَمُهُ . قَالَ فَنَظَرُوا لَهُ عَلَى مَا وَصَفَ فَأَمَرَهُ أَنْ يَحْضُرَ ذَلِكَ الْكَاهِنَ وَأَنْ يَخْتَلِفَ إِلَيْهِ فَجَعَلَ يَخْتَلِفُ إِلَيْهِ وَكَانَ عَلَى طَرِيقِ الْغُلاَمِ رَاهِبٌ فِي صَوْمَعَةٍ " . قَالَ مَعْمَرٌ أَحْسِبُ أَنَّ أَصْحَابَ الصَّوَامِعِ كَانُوا يَوْمَئِذٍ مُسْلِمِينَ قَالَ " فَجَعَلَ الْغُلاَمُ يَسْأَلُ ذَلِكَ الرَّاهِبَ كُلَّمَا مَرَّ بِهِ فَلَمْ يَزَلْ بِهِ حَتَّى أَخْبَرَهُ فَقَالَ إِنَّمَا أَعْبُدُ اللَّهَ " . قَالَ " فَجَعَلَ الْغُلاَمُ يَمْكُثُ عِنْدَ الرَّاهِبِ وَيُبْطِئُ عَلَى الْكَاهِنِ فَأَرْسَلَ الْكَاهِنُ إِلَى أَهْلِ الْغُلاَمِ إِنَّهُ لاَ يَكَادُ يَحْضُرُنِي فَأَخْبَرَ الْغُلاَمُ الرَّاهِبَ بِذَلِكَ فَقَالَ لَهُ الرَّاهِبُ إِذَا قَالَ لَكَ الْكَاهِنُ أَيْنَ كُنْتَ فَقُلْ عِنْدَ أَهْلِي . وَإِذَا قَالَ لَكَ أَهْلُكَ أَيْنَ كُنْتَ فَأَخِبِرْهُمْ أَنَّكَ كُنْتَ عِنْدَ الْكَاهِنِ " . قَالَ " فَبَيْنَمَا الْغُلاَمُ عَلَى ذَلِكَ إِذْ مَرَّ بِجَمَاعَةٍ مِنَ النَّاسِ كَثِيرٍ قَدْ حَبَسَتْهُمْ دَابَّةٌ " . فَقَالَ بَعْضُهُمْ إِنَّ تِلْكَ الدَّابَّةَ كَانَتْ أَسَدًا قَالَ " فَأَخَذَ الْغُلاَمُ حَجَرًا قَالَ اللَّهُمَّ إِنْ كَانَ مَا يَقُولُ الرَّاهِبُ حَقًّا فَأَسْأَلُكَ أَنْ أَقْتُلَهَا . قَالَ ثُمَّ رَمَى فَقَتَلَ الدَّابَّةَ . فَقَالَ النَّاسُ مَنْ قَتَلَهَا قَالُوا الْغُلاَمُ فَفَزِعَ النَّاسُ وَقَالُوا لَقَدْ عَلِمَ هَذَا الْغُلاَمُ عِلْمًا لَمْ يَعْلَمْهُ أَحَدٌ . قَالَ فَسَمِعَ بِهِ أَعْمَى فَقَالَ لَهُ إِنْ أَنْتَ رَدَدْتَ بَصَرِي فَلَكَ كَذَا وَكَذَا . قَالَ لَهُ لاَ أُرِيدُ مِنْكَ هَذَا وَلَكِنْ أَرَأَيْتَ إِنْ رَجَعَ إِلَيْكَ بَصَرُكَ أَتُؤْمِنُ بِالَّذِي رَدَّهُ عَلَيْكَ قَالَ نَعَمْ . قَالَ فَدَعَا اللَّهَ فَرَدَّ عَلَيْهِ بَصَرَهُ فَآمَنَ الأَعْمَى فَبَلَغَ الْمَلِكَ أَمْرُهُمْ فَبَعَثَ إِلَيْهِمْ فَأُتِيَ بِهِمْ فَقَالَ لأَقْتُلَنَّ كُلَّ وَاحِدٍ مِنْكُمْ قِتْلَةً لاَ أَقْتُلُ بِهَا صَاحِبَهُ فَأَمَرَ بِالرَّاهِبِ وَالرَّجُلِ الَّذِي كَانَ أَعْمَى فَوَضَعَ الْمِنْشَارَ عَلَى مَفْرِقِ أَحَدِهِمَا فَقَتَلَهُ وَقَتَلَ الآخَرَ بِقِتْلَةٍ أُخْرَى . ثُمَّ أَمَرَ بِالْغُلاَمِ فَقَالَ انْطَلِقُوا بِهِ إِلَى جَبَلِ كَذَا وَكَذَا فَأَلْقُوهُ مِنْ رَأْسِهِ فَانْطَلَقُوا بِهِ إِلَى ذَلِكَ الْجَبَلِ فَلَمَّا انْتَهَوْا بِهِ إِلَى ذَلِكَ الْمَكَانِ الَّذِي أَرَادُوا أَنْ يُلْقُوهُ مِنْهُ جَعَلُوا يَتَهَافَتُونَ مِنْ ذَلِكَ الْجَبَلِ وَيَتَرَدَّوْنَ حَتَّى لَمْ يَبْقَ مِنْهُمْ إِلاَّ الْغُلاَمُ " . قَالَ " ثُمَّ رَجَعَ فَأَمَرَ بِهِ الْمَلِكُ أَنْ يَنْطَلِقُوا بِهِ إِلَى الْبَحْرِ فَيُلْقُونَهُ فِيهِ فَانْطُلِقَ بِهِ إِلَى الْبَحْرِ فَغَرَّقَ اللَّهُ الَّذِينَ كَانُوا مَعَهُ وَأَنْجَاهُ فَقَالَ الْغُلاَمُ لِلْمَلِكِ إِنَّكَ لاَ تَقْتُلُنِي حَتَّى تَصْلُبَنِي وَتَرْمِيَنِي وَتَقُولَ إِذَا رَمَيْتَنِي بِسْمِ اللَّهِ رَبِّ هَذَا الْغُلاَمِ . قَالَ فَأَمَرَ بِهِ فَصُلِبَ ثُمَّ رَمَاهُ فَقَالَ بِسْمِ اللَّهِ رَبِّ هَذَا الْغُلاَمِ . قَالَ فَوَضَعَ الْغُلاَمُ يَدَهُ عَلَى صُدْغِهِ حِينَ رُمِيَ ثُمَّ مَاتَ . فَقَالَ أُنَاسٌ لَقَدْ عَلِمَ هَذَا الْغُلاَمُ عِلْمًا مَا عَلِمَهُ أَحَدٌ فَإِنَّا نُؤْمِنُ بِرَبِّ هَذَا الْغُلاَمِ . قَالَ فَقِيلَ لِلْمَلِكِ أَجَزِعْتَ أَنْ خَالَفَكَ ثَلاَثَةٌ فَهَذَا الْعَالَمُ كُلُّهُمْ قَدْ خَالَفُوكَ . قَالَ فَخَدَّ أُخْدُودًا ثُمَّ أَلْقَى فِيهَا الْحَطَبَ وَالنَّارَ ثُمَّ جَمَعَ النَّاسَ فَقَالَ مَنْ رَجَعَ عَنْ دِينِهِ تَرَكْنَاهُ وَمَنْ لَمْ يَرْجِعْ أَلْقَيْنَاهُ فِي هَذِهِ النَّارِ فَجَعَلَ يُلْقِيهِمْ فِي تِلْكَ الأُخْدُودِ . قَالَ يَقُولُ اللَّهُ تَعَالَى : (قتِلَ أَصْحَابُ الأُخْدُودِ * النَّارِ ذَاتِ الْوَقُودِ ) حَتَّى بَلَغَ : (العَزِيزِ الْحَمِيدِ ) " . قَالَ " فَأَمَّا الْغُلاَمُ فَإِنَّهُ دُفِنَ " . قَالَ فَيُذْكَرُ أَنَّهُ أُخْرِجَ فِي زَمَنِ عُمَرَ بْنِ الْخَطَّابِ وَأُصْبُعُهُ عَلَى صُدْغِهِ كَمَا وَضَعَهَا حِينَ قُتِلَ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ .
Бизга Маҳмуд ибн Ғайлон ва Абд ибн Ҳумайд — маъно бир хил — ривоят қилдилар, улар дедилар: бизга Абдурраззоқ, Маъмардан, у Собит ал-Бунонийдан, у Абдураҳмон ибн Абу Лайлодан, у Суҳайбдан ривоят қилди. У деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Аср намозини ўқиганларида «ҳамаса» қилар эдилар — «ҳамс» баъзиларнинг сўзига кўра, гўё гапираётгандек лабларини қимирлатишдир. Уларга: «Эй Расулуллаҳ, сиз Асрни ўқисангиз ҳамаса қиласиз (лабларингизни қимирлатасиз)?» дейилди. У дедилар: «Пайғамбарлардан бир Пайғамбар ўз уммати билан фахрланиб қолди ва: «Буларга ким бас кела олади?» деди. Шунда Аллаҳ унга: «Уларни Мен ўзларидан ўч олишим билан, душманларини уларга мусаллат қилишим ўртасида ихтиёр қилдир,» деб ваҳий юборди. У ўчни (азобни) ихтиёр қилди. Шунда (Аллаҳ) уларга ўлимни мусаллат қилди, бир кунда улардан етмиш минг киши вафот этди.» У (рови) деди: У (Набий) бу ҳадисни сўзлаганларида, бу бошқа ҳадисни ҳам сўзлардилар. У дедилар: «Подшоҳлардан бир подшоҳ бор эди, ўша подшоҳнинг унга фолбинлик қиладиган бир коҳини бор эди. Коҳин деди: «Менга зукко бир ўғил болани топиб беринг» — ёки «ақлли, тез илғайдиган» деди — «токи мен унга шу илмимни ўргатай; чунки мен ўлиб кетиб, сизлардан бу илм узилиб қолишидан, сизларнинг орангизда уни биладиган киши қолмаслигидан қўрқаман.» У (Набий) деди: «Улар у тасвирлаганидек бир ўғил топдилар. (Коҳин) унга ўша коҳин ҳузурига бориб туришни ва унга қатнашни буюрди. Шундай қилиб у (коҳин)га қатнай бошлади. Ўғил боланинг йўлида бир савмаада (роҳибхонада) бир роҳиб бор эди.» Маъмар деди: мен ўша кунлари савмаалар аҳли мусулмонлар бўлган деб ўйлайман. У (Набий) деди: «Ўғил бола ўша роҳибнинг олдидан ўтар экан, ҳар гал ундан сўрай бошлади ва у (роҳиб) унга хабар бермагунча (сўрашдан) тўхтамади. (Роҳиб) деди: «Мен фақат Аллаҳгагина ибодат қиламан.»» У деди: «Шундай қилиб ўғил бола роҳибнинг ҳузурида (кўп) қоладиган ва коҳинга кеч келадиган бўлиб қолди. Коҳин ўғил боланинг аҳлига: «У деярли меникига келмай қўйди,» деб одам юборди. Ўғил бола буни роҳибга айтди. Роҳиб унга деди: «Коҳин сенга: «Қаерда эдинг?» деса, «Аҳлим ҳузурида эдим,» дегин. Аҳлинг сенга: «Қаерда эдинг?» деса, уларга коҳин ҳузурида бўлганингни айтгин.»» У деди: «Ўғил бола шу аҳволда юрар экан, бир куни бир ҳайвон тўсиб қўйган катта бир оломон ёнига дуч келди.» Уларнинг баъзилари: «У ҳайвон арслон эди,» деди. У (Набий) деди: «Ўғил бола бир тош олди ва деди: «Эй Аллаҳ, агар роҳиб айтаётган нарса ҳақ бўлса, Сендан уни ўлдиришимни сўрайман.» Кейин (тошни) отиб, ҳайвонни ўлдирди. Одамлар: «Уни ким ўлдирди?» дедилар. (Бошқалар): «Ўғил бола,» дедилар. Шунда одамлар қўрқиб кетдилар ва: «Бу ўғил бола ҳеч ким билмаган бир илмни билибди,» дедилар.» У деди: «Буни бир кўр эшитди ва унга: «Агар сен кўзимни қайтариб берсанг, сенга ана шуни ва бундай-бундай (нарсаларни) бераман,» деди. (Ўғил бола) унга: «Мен сендан буни истамайман; лекин айтчи, агар кўзинг сенга қайтса, уни сенга қайтариб берган Зотга иймон келтирасанми?» деди. У: «Ҳа,» деди. (Ўғил бола) Аллаҳга дуо қилди, (Аллаҳ) унинг кўзини қайтариб берди, кўр иймон келтирди. Уларнинг иши подшоҳга етди, у уларни олдирди, улар келтирилди. (Подшоҳ) деди: «Албатта, ҳар бирингизни бошқасидан фарқли бир ўлдириш билан ўлдираман.» У роҳиб ва аввал кўр бўлган кишини (ўлдиришни) буюрди: уларнинг бирининг тепа қоқ бошига аррани қўйиб ўлдирди, бошқасини эса бошқа бир ўлдириш билан ўлдирди. Сўнг ўғил бола ҳақида буюриб деди: «Уни фалон-фалон тоғга олиб боринг ва чўққисидан ташлаб юборинг.» Уни ўша тоғга олиб бордилар. Уни ташлаб юбормоқчи бўлган жойга етганларида, ўша тоғдан тўкилиб, йиқила бошладилар, охири улардан ўғил боладан бошқа ҳеч ким қолмади.» У деди: «Сўнг у қайтиб келди, подшоҳ уни денгизга олиб бориб, унга ташлашларини буюрди. Уни денгизга олиб борилди. Аллаҳ у билан бирга бўлганларни ғарқ қилди ва уни қутқарди. Ўғил бола подшоҳга деди: «Сен мени дорга осиб, отиб, отганингда «Бисмиллаҳи Робби ҳозал-ғулом (Бу ўғил боланинг Робби Аллаҳ номи билан)» демагунингча ўлдира олмайсан.» (Набий) деди: «(Подшоҳ) буюрди, у дорга осилди, сўнг (подшоҳ) уни отди ва: «Бисмиллаҳи Робби ҳозал-ғулом,» деди.» (Набий) деди: «Ўғил бола отилганда қўлини чаккасига қўйди, сўнг вафот этди. Одамлар: «Бу ўғил бола ҳеч ким билмаган бир илмни билибди; биз бу ўғил боланинг Роббига иймон келтирдик,» дедилар.» (Набий) деди: «Подшоҳга: «Уч киши сенга мухолиф бўлгани учун сарахда қолдинг (паришон бўлдинг)ми? Мана, бу халойиқнинг барчаси сенга мухолиф бўлди,» дейилди. Шунда у хандақ қаздирди, сўнг унга ўтин ва ўт (гулхан) ташлади, сўнг одамларни тўплади ва: «Ким ўз динидан қайтса, уни қўйиб юборамиз; ким қайтмаса, уни мана шу ўтга ташлаймиз,» деди. Шундай қилиб уларни ўша хандаққа ташлай бошлади.» (Набий) деди: Аллаҳ таоло (шулар ҳақида) шундай дейди: «Хандақ эгалари — алангали ўт (эгалари) — лаънатландилар» — то «Ғолиб, ҳамдга лойиқ (Аллаҳ)» (Буруж сураси, 4-8) дегунига қадар.» (Набий) деди: «Ўғил болага келсак, у дафн этилди.» (Рови) деди: зикр қилинишича, у Умар ибн ал-Хаттоб замонида (қабридан) чиқарилган ва бармоғи ўлдирилганда қўйган ҳолича чаккасида (турарди). Абу Исо деди: бу ҳадис ҳасан ғарибдир.