حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ يُوسُفَ، حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ يَزِيدَ بْنِ إِبْرَاهِيمَ أَبُو الْحَسَنِ الْحَرَّانِيُّ، حَدَّثَنَا زُهَيْرُ بْنُ مُعَاوِيَةَ، حَدَّثَنَا أَبُو إِسْحَاقَ، سَمِعْتُ الْبَرَاءَ بْنَ عَازِبٍ، يَقُولُ جَاءَ أَبُو بَكْرٍ ـ رضى الله عنه ـ إِلَى أَبِي فِي مَنْزِلِهِ، فَاشْتَرَى مِنْهُ رَحْلاً فَقَالَ لِعَازِبٍ ابْعَثِ ابْنَكَ يَحْمِلْهُ مَعِي. قَالَ فَحَمَلْتُهُ مَعَهُ، وَخَرَجَ أَبِي يَنْتَقِدُ ثَمَنَهُ، فَقَالَ لَهُ أَبِي يَا أَبَا بَكْرٍ حَدِّثْنِي كَيْفَ صَنَعْتُمَا حِينَ سَرَيْتَ مَعَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ نَعَمْ أَسْرَيْنَا لَيْلَتَنَا، وَمِنَ الْغَدِ حَتَّى قَامَ قَائِمُ الظَّهِيرَةِ، وَخَلاَ الطَّرِيقُ لاَ يَمُرُّ فِيهِ أَحَدٌ، فَرُفِعَتْ لَنَا صَخْرَةٌ طَوِيلَةٌ، لَهَا ظِلٌّ لَمْ تَأْتِ عَلَيْهِ الشَّمْسُ فَنَزَلْنَا عِنْدَهُ، وَسَوَّيْتُ لِلنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم مَكَانًا بِيَدِي يَنَامُ عَلَيْهِ، وَبَسَطْتُ فِيهِ فَرْوَةً، وَقُلْتُ نَمْ يَا رَسُولَ اللَّهِ، وَأَنَا أَنْفُضُ لَكَ مَا حَوْلَكَ. فَنَامَ وَخَرَجْتُ أَنْفُضُ مَا حَوْلَهُ، فَإِذَا أَنَا بِرَاعٍ مُقْبِلٍ بِغَنَمِهِ إِلَى الصَّخْرَةِ يُرِيدُ مِنْهَا مِثْلَ الَّذِي أَرَدْنَا فَقُلْتُ لِمَنْ أَنْتَ يَا غُلاَمُ فَقَالَ لِرَجُلٍ مِنْ أَهْلِ الْمَدِينَةِ أَوْ مَكَّةَ. قُلْتُ أَفِي غَنَمِكَ لَبَنٌ قَالَ نَعَمُ. قُلْتُ أَفَتَحْلُبُ قَالَ نَعَمْ. فَأَخَذَ شَاةً. فَقُلْتُ انْفُضِ الضَّرْعَ مِنَ التُّرَابِ وَالشَّعَرِ وَالْقَذَى. قَالَ فَرَأَيْتُ الْبَرَاءَ يَضْرِبُ إِحْدَى يَدَيْهِ عَلَى الأُخْرَى يَنْفُضُ، فَحَلَبَ فِي قَعْبٍ كُثْبَةً مِنْ لَبَنٍ، وَمَعِي إِدَاوَةٌ حَمَلْتُهَا لِلنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم يَرْتَوِي مِنْهَا، يَشْرَبُ وَيَتَوَضَّأُ، فَأَتَيْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَكَرِهْتُ أَنْ أُوقِظَهُ، فَوَافَقْتُهُ حِينَ اسْتَيْقَظَ، فَصَبَبْتُ مِنَ الْمَاءِ عَلَى اللَّبَنِ حَتَّى بَرَدَ أَسْفَلُهُ، فَقُلْتُ اشْرَبْ يَا رَسُولَ اللَّهِ ـ قَالَ ـ فَشَرِبَ، حَتَّى رَضِيتُ ثُمَّ قَالَ " أَلَمْ يَأْنِ لِلرَّحِيلِ ". قُلْتُ بَلَى ـ قَالَ ـ فَارْتَحَلْنَا بَعْدَ مَا مَالَتِ الشَّمْشُ، وَاتَّبَعَنَا سُرَاقَةُ بْنُ مَالِكٍ، فَقُلْتُ أُتِينَا يَا رَسُولَ اللَّهِ. فَقَالَ " لاَ تَحْزَنْ، إِنَّ اللَّهَ مَعَنَا ". فَدَعَا عَلَيْهِ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَارْتَطَمَتْ بِهِ فَرَسُهُ إِلَى بَطْنِهَا ـ أُرَى فِي جَلَدٍ مِنَ الأَرْضِ، شَكَّ زُهَيْرٌ ـ فَقَالَ إِنِّي أُرَاكُمَا قَدْ دَعَوْتُمَا عَلَىَّ فَادْعُوَا لِي، فَاللَّهُ لَكُمَا أَنْ أَرُدَّ عَنْكُمَا الطَّلَبَ. فَدَعَا لَهُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَنَجَا فَجَعَلَ لاَ يَلْقَى أَحَدًا إِلاَّ قَالَ كَفَيْتُكُمْ مَا هُنَا. فَلاَ يَلْقَى أَحَدًا إِلاَّ رَدَّهُ. قَالَ وَوَفَى لَنَا.
Муҳаммад ибн Юсуф бизга айтди, Аҳмад ибн Язид ибн Иброҳим Абул-Ҳасан Ҳарроний бизга айтди, Зуҳайр ибн Муовия бизга айтди, Абу Исъҳоқ бизга айтди, Баро ибн Озибни шундай деганини эшитдим: Абу Бакр розияллаҳу анҳу отамга унинг уйига келди ва ундан бир эгар (раҳл) сотиб олди. (Абу Бакр) Озибга: «Ўғлингни юбор, уни мен билан кўтариб юборсин», деди. (Баро) деди: Мен уни у билан кўтариб бордим, отам эса унинг нархини санаб (текшириб) чиқди. Отам унга: «Эй Абу Бакр, сен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам билан (Ҳижратда) тунда юрганингларинда қандай қилганингларни менга айтиб бер», деди. У: «Ҳа; биз тунимизни ва эртасига — кун тиккага келиб (пешин) қоим бўлгунса — юрдик; йўл бўм-бўш, ҳеч ким ўтмас эди. Бизга узун бир қоя кўтарилди (кўринди), унинг сояси бор эди, унга қуёш тегмаган эди. Биз унинг ёнида тушдик. Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам учун қўлим билан у ухлайдиган жойни текисладим ва унга бир пўстак (чарм) ёздим ва: ‹Ухла, эй Расулуллаҳ, мен сен учун атрофингдаги (жой)ни қараб (пойлоб) тураман›, дедим. У ухлади. Мен чиқиб унинг атрофини қараб (пойлоб) турдим. Бирдан мен бир чўпон — ўз қўйларини ўша қояга томон ҳайдаб келаётганини (кўрдим), у ундан биз хоҳлаган (сояни) хоҳлар эди. Мен: ‹Сен кимники(нг хизматчиси)сан, эй бола?›, дедим. У: ‹Мадина ёки Макка аҳлидан бир кишиники›, деди. Мен: ‹Қўйингда сут борми?›, дедим. У: ‹Ҳа›, деди. Мен: ‹Соғасанми?›, дедим. У: ‹Ҳа›, деди ва бир қўйни олди. Мен: ‹Елинни тупроқ, соч (жун) ва хашакдан тозала (қоқиб ташла)›, дедим. (Рови) деди: Мен Барони бир қўлини бошқасига уриб (қоқиб) (силкиганини) кўрдим. (Чўпон) бир пиёла(қадаҳ)га бир оз сут соғди. Мен билан Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам учун кўтарган бир идиш (идова) бор эди — ундан у ичар ва таҳорат олар эди. Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга келдим, уни уйғотишни ёқтирмадим, шунда у уйғонган пайтига тўғри келдим. Мен сутга сувдан қуйдим, токи унинг ости совуди. Мен: ‹Ич, эй Расулуллаҳ›, дедим. (Баро) деди: У ичди, токи мен рози бўлдим. Сўнг: ‹Кўчишга (вақт) етмадими?›, деди. Мен: ‹Ҳа›, дедим. (Баро) деди: Қуёш огиб (пешиндан) ўтгандан кейин биз кўчдик. Суроқа ибн Молик бизга эргашди. Мен: ‹Бизга (душман) етди, эй Расулуллаҳ›, дедим. У: ‹Қайғурма, албатта Аллаҳ биз билан›, деди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам унга (Суроқага) (қарши) дуо қилди, шунда унинг оти — ер қаттиғи ичида деб ўйлайман (Зуҳайр шак қилди) — қорнига қадар (ерга) ботиб кетди. (Суроқа): ‹Албатта мен сизларни менга қарши дуо қилдингиз деб кўраяпман; мен учун (яхшиликка) дуо қилинглар; Аллаҳ ҳаққи, мен сизлардан таъқибчиларни (изловчиларни) қайтараман›, деди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам унга (яхшиликка) дуо қилди, у қутулди. Шунда у кимни учратса: ‹Мана бу ерни мен сизларга етарли (ковер) қилдим (бу томонда ҳеч нарса йўқ)›, дер эди. Кимни учратса, уни қайтарар эди. (Баро) деди: У бизга (сўзига) вафо қилди».