حَدَّثَنَا خَلاَّدُ بْنُ يَحْيَى، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْوَاحِدِ بْنُ أَيْمَنَ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ أَتَيْتُ جَابِرًا ـ رضى الله عنه ـ فَقَالَ إِنَّا يَوْمَ الْخَنْدَقِ نَحْفِرُ فَعَرَضَتْ كُدْيَةٌ شَدِيدَةٌ، فَجَاءُوا النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَقَالُوا هَذِهِ كُدْيَةٌ عَرَضَتْ فِي الْخَنْدَقِ، فَقَالَ " أَنَا نَازِلٌ ". ثُمَّ قَامَ وَبَطْنُهُ مَعْصُوبٌ بِحَجَرٍ، وَلَبِثْنَا ثَلاَثَةَ أَيَّامٍ لاَ نَذُوقُ ذَوَاقًا، فَأَخَذَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم الْمِعْوَلَ فَضَرَبَ، فَعَادَ كَثِيبًا أَهْيَلَ أَوْ أَهْيَمَ، فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ ائْذَنْ لِي إِلَى الْبَيْتِ. فَقُلْتُ لاِمْرَأَتِي رَأَيْتُ بِالنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم شَيْئًا، مَا كَانَ فِي ذَلِكَ صَبْرٌ، فَعِنْدَكِ شَىْءٌ قَالَتْ عِنْدِي شَعِيرٌ وَعَنَاقٌ. فَذَبَحْتُ الْعَنَاقَ وَطَحَنَتِ الشَّعِيرَ، حَتَّى جَعَلْنَا اللَّحْمَ فِي الْبُرْمَةِ، ثُمَّ جِئْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم وَالْعَجِينُ قَدِ انْكَسَرَ، وَالْبُرْمَةُ بَيْنَ الأَثَافِيِّ قَدْ كَادَتْ أَنْ تَنْضَجَ فَقُلْتُ طُعَيِّمٌ لِي، فَقُمْ أَنْتَ يَا رَسُولَ اللَّهِ وَرَجُلٌ أَوْ رَجُلاَنِ. قَالَ " كَمْ هُوَ ". فَذَكَرْتُ لَهُ، قَالَ " كَثِيرٌ طَيِّبٌ ". قَالَ " قُلْ لَهَا لاَ تَنْزِعُ الْبُرْمَةَ وَلاَ الْخُبْزَ مِنَ التَّنُّورِ حَتَّى آتِيَ ". فَقَالَ " قُومُوا ". فَقَامَ الْمُهَاجِرُونَ وَالأَنْصَارُ، فَلَمَّا دَخَلَ عَلَى امْرَأَتِهِ قَالَ وَيْحَكِ جَاءَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم بِالْمُهَاجِرِينَ وَالأَنْصَارِ وَمَنْ مَعَهُمْ. قَالَتْ هَلْ سَأَلَكَ قُلْتُ نَعَمْ. فَقَالَ " ادْخُلُوا وَلاَ تَضَاغَطُوا ". فَجَعَلَ يَكْسِرُ الْخُبْزَ وَيَجْعَلُ عَلَيْهِ اللَّحْمَ، وَيُخَمِّرُ الْبُرْمَةَ وَالتَّنُّورَ إِذَا أَخَذَ مِنْهُ، وَيُقَرِّبُ إِلَى أَصْحَابِهِ ثُمَّ يَنْزِعُ، فَلَمْ يَزَلْ يَكْسِرُ الْخُبْزَ وَيَغْرِفُ حَتَّى شَبِعُوا وَبَقِيَ بَقِيَّةٌ قَالَ " كُلِي هَذَا وَأَهْدِي، فَإِنَّ النَّاسَ أَصَابَتْهُمْ مَجَاعَةٌ ".
Халлод ибн Яҳё бизга айтди, Абдулвоҳид ибн Аймон бизга айтди, отасидан, у деди: Мен Жобир розияллаҳу анҳунин олдига келдим, у: «Биз Хандақ куни қазар эдик, бирдан қаттиқ бир тепалик чиқди (йўлни тўсди). Улар Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга келди ва: ‹Мана бу тепалик чиқди› дедилар. У: ‹Мен тушаман› деди, сўнг турди — қорнига тош боғлаган эди; биз уч кун (ҳеч) таом тотмай турган эдик. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам белкуракни олди ва урди, у (тепалик) юмшоқ қум бўлиб қайтди. Мен: ‹Эй Расулуллаҳ, менга уйга (боришга) изн бер› дедим. Мен хотинимга: ‹Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламда (очлик) кўрдим, унга сабр қилиб бўлмас эди; сенда бирор нарса борми?› дедим. У: ‹Менда арпа ва бир улоқ бор› деди. Мен улоқни сўйдим ва у арпани тортди, биз гўштни қозонга солдик, сўнг Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга келдим, хамир кўтарилган, қозон деярли пишай деган эди. Мен: ‹Менда озгина таом бор; туринг, эй Расулуллаҳ, бир ёки икки киши билан› дедим. У: ‹У қанча?› деди. Мен айтдим. У: ‹Кўп, яхши; унга айт — мен келгунча қозонни туширма ва нонни тандирдан олма› деди, сўнг: ‹Туринглар› деди. Муҳожирлар ва Ансор турди. (Жобир) хотининин олдига кириб: ‹Вой сенга! Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Муҳожирлар, Ансор ва улар биланларни келтирди!› деди. У: ‹У сендан сўрадими?› деди. Мен: ‹Ҳа› дедим. (Набий): ‹Киринглар ва сиқилишманглар› деди ва нонни синдириб, устига гўшт қўя бошлади, қозон ва тандирни ёпар, шерикларига яқинлаштирар, сўнг олар эди; доимо нонни синдириб (гўшт) сузиб бераверди, токи тўйди ва ортиб қолди. (Набий): ‹Буни ўзинг е ва ҳадя қил, чунки одамларга очлик етган› деди», деди.