حَدَّثَنَا سُفْيَانُ بْنُ وَكِيعٍ، حَدَّثَنَا أَبِي، عَنْ سُفْيَانَ، عَنْ عَاصِمِ بْنِ عُبَيْدِ اللَّهِ، عَنْ سَالِمٍ، عَنِ ابْنِ عُمَرَ، عَنْ عُمَرَ، أَنَّهُ اسْتَأْذَنَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فِي الْعُمْرَةِ فَقَالَ " أَىْ أُخَىَّ أَشْرِكْنَا فِي دُعَائِكَ وَلاَ تَنْسَنَا " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ .
Бизга Суфён ибн Вакииъ ривоят қилди, (у деди:) бизга отам, Суфёндан, у Осим ибн Убайдуллаҳдан, у Солимдан, у Ибн Умардан, у Умар (розияллаҳу анҳу)дан ривоят қилдики, у (Умар) Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан умра (қилиш)га изн сўради. Шунда у: «Эй укажоним, бизни дуоингга шерик қил ва бизни унутма,» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир.