حَدَّثَنَا مَحْمُودُ بْنُ غَيْلاَنَ، حَدَّثَنَا وَكِيِعٌ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنْ عَبْدِ الْمَلِكِ بْنِ عُمَيْرٍ، عَنْ زَيْدِ بْنِ عُقْبَةَ، عَنْ سَمُرَةَ بْنِ جُنْدَبٍ، قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " إِنَّ الْمَسْأَلَةَ كَدٌّ يَكُدُّ بِهَا الرَّجُلُ وَجْهَهُ إِلاَّ أَنْ يَسْأَلَ الرَّجُلُ سُلْطَانًا أَوْ فِي أَمْرٍ لاَ بُدَّ مِنْهُ " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ .
Бизга Маҳмуд ибн Ғайлон ривоят қилди, у деди: бизга Вакииъ ривоят қилди, у деди: бизга Суфён ривоят қилди, у Абдулмалик ибн Умайрдан, у Зайд ибн Уқбадан, у Самура ибн Жундабдан (ривоят қилдики), у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) шундай дедилар: «Албатта, (одамлардан) сўраш бир машаққатдирки, киши у билан ўз юзини хира қилади (қийнайди), фақат киши султондан (ҳокимдан) сўраса ёки ночор қоладиган (зарур) бир ишда сўраса, бундан мустасно.» Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир.