حَدَّثَنَا حَفْصُ بْنُ عُمَرَ النَّمَرِيُّ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنْ عَبْدِ الْمَلِكِ بْنِ عُمَيْرٍ، عَنْ زَيْدِ بْنِ عُقْبَةَ الْفَزَارِيِّ، عَنْ سَمُرَةَ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " الْمَسَائِلُ كُدُوحٌ يَكْدَحُ بِهَا الرَّجُلُ وَجْهَهُ فَمَنْ شَاءَ أَبْقَى عَلَى وَجْهِهِ وَمَنْ شَاءَ تَرَكَ إِلاَّ أَنْ يَسْأَلَ الرَّجُلُ ذَا سُلْطَانٍ أَوْ فِي أَمْرٍ لاَ يَجِدُ مِنْهُ بُدًّا " .
Бизга Ҳафс ибн Умар ан-Намарий ривоят қилди, бизга Шуъба Абдулмалик ибн Умайрдан, у Зайд ибн Уқба ал-Фазорийдан, у Самурадан, у Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан ривоят қилди. У деди: «Сўровлар тирнашлардир, киши улар билан ўз юзини тирнайди. Ким хоҳласа, (сўрамай) юзини сақлаб қолади, ким хоҳласа, тарк этади (сўраб тирнайди). Фақат киши султон (ҳоким) эгасидан сўраса ёки иложи йўқ ишда сўраса, мустасно.»