حَدَّثَنَا نَصْرُ بْنُ عَلِيٍّ الْجَهْضَمِيُّ، وَأَبُو عَمَّارٍ وَالْمَعْنَى وَاحِدٌ وَاللَّفْظُ لَفْظُ أَبِي عَمَّارٍ قَالاَ أَخْبَرَنَا سُفْيَانُ بْنُ عُيَيْنَةَ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ حُمَيْدِ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، قَالَ أَتَاهُ رَجُلٌ فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ هَلَكْتُ . قَالَ " وَمَا أَهْلَكَكَ " . قَالَ وَقَعْتُ عَلَى امْرَأَتِي فِي رَمَضَانَ . قَالَ " هَلْ تَسْتَطِيعُ أَنْ تُعْتِقَ رَقَبَةً " . قَالَ لاَ . قَالَ " فَهَلْ تَسْتَطِيعُ أَنْ تَصُومَ شَهْرَيْنِ مُتَتَابِعَيْنِ " . قَالَ لاَ . قَالَ " فَهَلْ تَسْتَطِيعُ أَنْ تُطْعِمَ سِتِّينَ مِسْكِينًا " . قَالَ لاَ . قَالَ " اجْلِسْ " . فَجَلَسَ فَأُتِيَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم بِعَرَقٍ فِيهِ تَمْرٌ - وَالْعَرَقُ الْمِكْتَلُ الضَّخْمُ قَالَ " تَصَدَّقْ بِهِ " . فَقَالَ مَا بَيْنَ لاَبَتَيْهَا أَحَدٌ أَفْقَرَ مِنَّا . قَالَ فَضَحِكَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم حَتَّى بَدَتْ أَنْيَابُهُ . قَالَ " فَخُذْهُ فَأَطْعِمْهُ أَهْلَكَ " . قَالَ وَفِي الْبَابِ عَنِ ابْنِ عُمَرَ وَعَائِشَةَ وَعَبْدِ اللَّهِ بْنِ عَمْرٍو . قَالَ أَبُو عِيسَى حَدِيثُ أَبِي هُرَيْرَةَ حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ . وَالْعَمَلُ عَلَى هَذَا الْحَدِيثِ عِنْدَ أَهْلِ الْعِلْمِ فِي مَنْ أَفْطَرَ فِي رَمَضَانَ مُتَعَمِّدًا مِنْ جِمَاعٍ وَأَمَّا مَنْ أَفْطَرَ مُتَعَمِّدًا مِنْ أَكْلٍ أَوْ شُرْبٍ فَإِنَّ أَهْلَ الْعِلْمِ قَدِ اخْتَلَفُوا فِي ذَلِكَ فَقَالَ بَعْضُهُمْ عَلَيْهِ الْقَضَاءُ وَالْكَفَّارَةُ . وَشَبَّهُوا الأَكْلَ وَالشُّرْبَ بِالْجِمَاعِ . وَهُوَ قَوْلُ سُفْيَانَ الثَّوْرِيِّ وَابْنِ الْمُبَارَكِ وَإِسْحَاقَ . وَقَالَ بَعْضُهُمْ عَلَيْهِ الْقَضَاءُ وَلاَ كَفَّارَةَ عَلَيْهِ لأَنَّهُ إِنَّمَا ذُكِرَ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم الْكَفَّارَةُ فِي الْجِمَاعِ وَلَمْ تُذْكَرْ عَنْهُ فِي الأَكْلِ وَالشُّرْبِ . وَقَالُوا لاَ يُشْبِهُ الأَكْلُ وَالشُّرْبُ الْجِمَاعَ . وَهُوَ قَوْلُ الشَّافِعِيِّ وَأَحْمَدَ . وَقَالَ الشَّافِعِيُّ وَقَوْلُ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم لِلرَّجُلِ الَّذِي أَفْطَرَ فَتَصَدَّقَ عَلَيْهِ " خُذْهُ فَأَطْعِمْهُ أَهْلَكَ " . يَحْتَمِلُ هَذَا مَعَانِيَ يَحْتَمِلُ أَنْ تَكُونَ الْكَفَّارَةُ عَلَى مَنْ قَدَرَ عَلَيْهَا وَهَذَا رَجُلٌ لَمْ يَقْدِرْ عَلَى الْكَفَّارَةِ فَلَمَّا أَعْطَاهُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم شَيْئًا وَمَلَكَهُ فَقَالَ الرَّجُلُ مَا أَحَدٌ أَفْقَرَ إِلَيْهِ مِنَّا . فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " خُذْهُ فَأَطْعِمْهُ أَهْلَكَ " . لأَنَّ الْكَفَّارَةَ إِنَّمَا تَكُونُ بَعْدَ الْفَضْلِ عَنْ قُوتِهِ . وَاخْتَارَ الشَّافِعِيُّ لِمَنْ كَانَ عَلَى مِثْلِ هَذَا الْحَالِ أَنْ يَأْكُلَهُ وَتَكُونَ الْكَفَّارَةُ عَلَيْهِ دَيْنًا فَمَتَى مَا مَلَكَ يَوْمًا مَا كَفَّرَ .
Бизга Наср ибн Али ал-Жаҳзамий ва Абу Аммор ривоят қилди — маъноси бир хил, лафзи (сўз тартиби) эса Абу Амморнинг лафзидир — иккаласи дедилар: бизга Суфён ибн Уяйна хабар берди, у Зуҳрийдан, у Ҳумайд ибн Абдурраҳмондан, у Абу Ҳурайрадан (ривоят қилдики), у деди: Набийнинг олдиларига бир киши келиб: «Ё Расулаллаҳ, ҳалок бўлдим!» деди. У: «Сени нима ҳалок қилди?» дедилар. У: «Рамазонда аёлимга яқинлик қилдим,» деди. У: «Бир қул озод қилишга қодирмисан?» дедилар. У: «Йўқ,» деди. У: «Кетма-кет икки ой рўза тутишга қодирмисан?» дедилар. У: «Йўқ,» деди. У: «Олтмиш мискинни таомлантиришга қодирмисан?» дедилар. У: «Йўқ,» деди. У: «Ўтир,» дедилар. У ўтирди. Шунда Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га ичида хурмоси бор «арақ» келтирилди — «арақ» катта саватдир. У: «Буни садақа қил,» дедилар. У: «(Мадинанинг) икки қора тошли чеккаси орасида биздан камбағалроқ ҳеч ким йўқ,» деди. (Рови) деди: шунда Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) тишлари кўрингунча кулиб: «Буни ол-да, оилангга едиргин,» дедилар. У деди: бу бобда Ибн Умар, Оиша ва Абдуллаҳ ибн Амрдан ҳам (ривоятлар бор). Абу Исо (Термизий) деди: Абу Ҳурайранинг ҳадиси ҳасан саҳиҳ ҳадисдир. Илм аҳлининг амали бу ҳадис бўйича Рамазонда жимо (жинсий яқинлик) билан атайин оғиз очган киши ҳақидадир. Ейиш ёки ичиш билан атайин оғиз очган киши ҳақида эса илм аҳли ихтилоф қилганлар. Баъзилари: «Унга қазо ҳам, каффорат ҳам лозим,» дедилар ва ейиш-ичишни жимога ўхшатдилар. Бу Суфён ас-Саврий, Ибнул-Муборак ва Ишоқнинг қавлидир. Баъзилари эса: «Унга қазо лозим, лекин каффорат лозим эмас, чунки Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан каффорат фақат жимо ҳақида зикр қилинган, ейиш-ичиш ҳақида зикр қилинмаган,» дедилар ва: «Ейиш-ичиш жимога ўхшамайди,» дедилар. Бу Шофеий ва Аҳмаднинг қавлидир. Шофеий деди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг оғиз очган, сўнг ўзига садақа қилинган кишига: «Буни ол-да, оилангга едиргин,» деган сўзлари бир неча маънони эҳтимол қилади. Эҳтимолки, каффорат унга қодир бўлган кишигагина лозим бўлади, бу киши эса каффоратга қодир эмас эди. Шу сабабли Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унга бирор нарса бериб, уни эгаси қилгач, у киши: «Биздан унга муҳтожроқ ҳеч ким йўқ,» деди. Шунда Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Буни ол-да, оилангга едиргин,» дедилар, чунки каффорат фақат кишининг ўз озуқасидан ортгани (фазлдан) кейин бўлади. Шофеий шу каби ҳолатдаги киши учун уни ейишни ва каффорат унга қарз бўлиб қолишини, қачон бирор кун (мол-мулкка) эга бўлса, каффорат тўлашини ихтиёр қилди (афзал кўрди).