حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ بَشَّارٍ، حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي عَدِيٍّ، قَالَ أَنْبَأَنَا حُمَيْدٌ الطَّوِيلُ، عَنْ أَنَسِ بْنِ مَالِكٍ، قَالَ كَانَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم يَعْتَكِفُ فِي الْعَشْرِ الأَوَاخِرِ مِنْ رَمَضَانَ فَلَمْ يَعْتَكِفْ عَامًا فَلَمَّا كَانَ فِي الْعَامِ الْمُقْبِلِ اعْتَكَفَ عِشْرِينَ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ غَرِيبٌ مِنْ حَدِيثِ أَنَسِ بْنِ مَالِكٍ . وَاخْتَلَفَ أَهْلُ الْعِلْمِ فِي الْمُعْتَكِفِ إِذَا قَطَعَ اعْتِكَافَهُ قَبْلَ أَنْ يُتِمَّهُ عَلَى مَا نَوَى فَقَالَ بَعْضُ أَهْلِ الْعِلْمِ إِذَا نَقَضَ اعْتِكَافَهُ وَجَبَ عَلَيْهِ الْقَضَاءُ . وَاحْتَجُّوا بِالْحَدِيثِ أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم خَرَجَ مِنِ اعْتِكَافِهِ فَاعْتَكَفَ عَشْرًا مِنْ شَوَّالٍ . وَهُوَ قَوْلُ مَالِكٍ . وَقَالَ بَعْضُهُمْ إِنْ لَمْ يَكُنْ عَلَيْهِ نَذْرُ اعْتِكَافٍ أَوْ شَيْءٌ أَوْجَبَهُ عَلَى نَفْسِهِ وَكَانَ مُتَطَوِّعًا فَخَرَجَ فَلَيْسَ عَلَيْهِ أَنْ يَقْضِيَ إِلاَّ أَنْ يُحِبَّ ذَلِكَ اخْتِيَارًا مِنْهُ وَلاَ يَجِبُ ذَلِكَ عَلَيْهِ . وَهُوَ قَوْلُ الشَّافِعِيِّ . قَالَ الشَّافِعِيُّ فَكُلُّ عَمَلٍ لَكَ أَنْ لاَ تَدْخُلَ فِيهِ فَإِذَا دَخَلْتَ فِيهِ فَخَرَجْتَ مِنْهُ فَلَيْسَ عَلَيْكَ أَنْ تَقْضِيَ إِلاَّ الْحَجَّ وَالْعُمْرَةَ . وَفِي الْبَابِ عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ .
Бизга Муҳаммад ибн Башшор ривоят қилди, бизга ибн Абу Адий ривоят қилди, у деди: бизга Ҳумайд ат-Тавийл хабар берди, у Анас ибн Моликдан (ривоят қилдики), у деди: «Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Рамазоннинг охирги ўн кунлигида иътикофга ўтирардилар. Бир йили иътикоф қилмадилар, кейинги йили келганда эса йигирма (кун) иътикоф қилдилар.» Абу Исо (Термизий) деди: Бу Анас ибн Моликнинг ҳадисидан ҳасан саҳиҳ ғариб ҳадисдир. Илм аҳли иътикофга ўтирган киши иътикофини ният қилганича тугатмасдан узиб қўйса (нима бўлиши) ҳақида ихтилоф қилганлар. Баъзи илм аҳли: «Агар иътикофини бузса, унга (уни) қазо қилиш вожиб бўлади,» деганлар ва Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) иътикофларидан чиқиб, сўнг Шавволда ўн (кун) иътикоф қилганлари ҳақидаги ҳадисни далил келтирганлар. Бу Моликнинг сўзидир. Баъзилари эса: «Агар унинг зиммасида иътикоф назри ёки ўз нафсига вожиб қилган бир нарса бўлмаса ва у нафл (иътикоф)да бўлиб, чиқиб кетса, унга қазо қилиш вожиб эмас, фақат ўзи хоҳлаб, ихтиёрий равишда (қилса, бўлади),» деганлар. Бу Шофеъийнинг сўзидир. Шофеъий деди: «Сен кирмаслигинг мумкин бўлган ҳар бир амал — агар унга кирсанг-у, сўнг ундан чиқсанг, ҳажж ва умрадан бошқасини қазо қилишинг вожиб эмас.» Бу бобда Абу Ҳурайрадан (ҳам ривоят) бор.