حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ بَشَّارٍ، حَدَّثَنَا أَبُو أَحْمَدَ الزُّبَيْرِيُّ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنْ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ الْحَارِثِ بْنِ عَيَّاشِ بْنِ أَبِي رَبِيعَةَ، عَنْ زَيْدِ بْنِ عَلِيٍّ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي رَافِعٍ، عَنْ عَلِيِّ بْنِ أَبِي طَالِبٍ، رضى الله عنه قَالَ وَقَفَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بِعَرَفَةَ فَقَالَ " هَذِهِ عَرَفَةُ وَهَذَا هُوَ الْمَوْقِفُ وَعَرَفَةُ كُلُّهَا مَوْقِفٌ " . ثُمَّ أَفَاضَ حِينَ غَرَبَتِ الشَّمْسُ وَأَرْدَفَ أُسَامَةَ بْنَ زَيْدٍ وَجَعَلَ يُشِيرُ بِيَدِهِ عَلَى هَيْئَتِهِ وَالنَّاسُ يَضْرِبُونَ يَمِينًا وَشِمَالاً يَلْتَفِتُ إِلَيْهِمْ وَيَقُولُ " يَا أَيُّهَا النَّاسُ عَلَيْكُمُ السَّكِينَةَ " . ثُمَّ أَتَى جَمْعًا فَصَلَّى بِهِمُ الصَّلاَتَيْنِ جَمِيعًا فَلَمَّا أَصْبَحَ أَتَى قُزَحَ فَوَقَفَ عَلَيْهِ وَقَالَ " هَذَا قُزَحُ وَهُوَ الْمَوْقِفُ وَجَمْعٌ كُلُّهَا مَوْقِفٌ " . ثُمَّ أَفَاضَ حَتَّى انْتَهَى إِلَى وَادِي مُحَسِّرٍ فَقَرَعَ نَاقَتَهُ فَخَبَّتْ حَتَّى جَاوَزَ الْوَادِيَ فَوَقَفَ وَأَرْدَفَ الْفَضْلَ ثُمَّ أَتَى الْجَمْرَةَ فَرَمَاهَا ثُمَّ أَتَى الْمَنْحَرَ فَقَالَ " هَذَا الْمَنْحَرُ وَمِنًى كُلُّهَا مَنْحَرٌ " . وَاسْتَفْتَتْهُ جَارِيَةٌ شَابَّةٌ مِنْ خَثْعَمٍ فَقَالَتْ إِنَّ أَبِي شَيْخٌ كَبِيرٌ قَدْ أَدْرَكَتْهُ فَرِيضَةُ اللَّهِ فِي الْحَجِّ أَفَيُجْزِئُ أَنْ أَحُجَّ عَنْهُ قَالَ " حُجِّي عَنْ أَبِيكِ " . قَالَ وَلَوَى عُنُقَ الْفَضْلِ فَقَالَ الْعَبَّاسُ يَا رَسُولَ اللَّهِ لِمَ لَوَيْتَ عُنُقَ ابْنِ عَمِّكَ قَالَ " رَأَيْتُ شَابًّا وَشَابَّةً فَلَمْ آمَنِ الشَّيْطَانَ عَلَيْهِمَا " . ثُمَّ أَتَاهُ رَجُلٌ فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنِّي أَفَضْتُ قَبْلَ أَنْ أَحْلِقَ . قَالَ " احْلِقْ أَوْ قَصِّرْ وَلاَ حَرَجَ " . قَالَ وَجَاءَ آخَرُ فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنِّي ذَبَحْتُ قَبْلَ أَنْ أَرْمِيَ . قَالَ " ارْمِ وَلاَ حَرَجَ " . قَالَ ثُمَّ أَتَى الْبَيْتَ فَطَافَ بِهِ ثُمَّ أَتَى زَمْزَمَ فَقَالَ " يَا بَنِي عَبْدِ الْمُطَّلِبِ لَوْلاَ أَنْ يَغْلِبَكُمُ النَّاسُ عَنْهُ لَنَزَعْتُ " . قَالَ وَفِي الْبَابِ عَنْ جَابِرٍ . قَالَ أَبُو عِيسَى حَدِيثُ عَلِيٍّ حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ لاَ نَعْرِفُهُ مِنْ حَدِيثِ عَلِيٍّ إِلاَّ مِنْ هَذَا الْوَجْهِ مِنْ حَدِيثِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ الْحَارِثِ بْنِ عَيَّاشٍ . وَقَدْ رَوَاهُ غَيْرُ وَاحِدٍ عَنِ الثَّوْرِيِّ مِثْلَ هَذَا . وَالْعَمَلُ عَلَى هَذَا عِنْدَ أَهْلِ الْعِلْمِ رَأَوْا أَنْ يُجْمَعَ بَيْنَ الظُّهْرِ وَالْعَصْرِ بِعَرَفَةَ فِي وَقْتِ الظُّهْرِ . وَقَالَ بَعْضُ أَهْلِ الْعِلْمِ إِذَا صَلَّى الرَّجُلُ فِي رَحْلِهِ وَلَمْ يَشْهَدِ الصَّلاَةَ مَعَ الإِمَامِ إِنْ شَاءَ جَمَعَ هُوَ بَيْنَ الصَّلاَتَيْنِ مِثْلَ مَا صَنَعَ الإِمَامُ . قَالَ وَزَيْدُ بْنُ عَلِيٍّ هُوَ ابْنُ حُسَيْنِ بْنِ عَلِيِّ بْنِ أَبِي طَالِبٍ عَلَيْهِ السَّلاَمُ .
Бизга Муҳаммад ибн Башшор ривоят қилди, бизга Абу Аҳмад аз-Зубайрий ривоят қилди, бизга Суфён ривоят қилди, Абдурраҳмон ибн ал-Ҳорис ибн Айёш ибн Аби Рабиадан, у Зайд ибн Алидан, у отасидан, у Убайдуллаҳ ибн Аби Рофиъдан, у Али ибн Аби Толиб (розияллаҳу анҳу)дан (ривоят қилдики), у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Арафада туриб: «Бу Арафадир ва бу мавқиф (туриш жойи)дир; Арафанинг ҳаммаси мавқифдир,» дедилар. Сўнг қуёш ботганда у (Арафадан) оқиб чиқдилар ва Усома ибн Зайдни ортларига миндирдилар; у қўллари билан ўз одатларича (сокинликка) ишора қилардилар, одамлар эса (туяларини) ўнгу сўлга урардилар; у уларга қараб: «Эй одамлар, сокинликда бўлинглар,» дердилар. Сўнг Жамъга (Муздалифага) келиб, уларга икки намозни бирга (жамъ) қилиб ўқидилар. Тонгги пайтда Қузаҳга келиб, унинг устида туриб: «Бу Қузаҳдир ва бу мавқифдир; Жамънинг (Муздалифанинг) ҳаммаси мавқифдир,» дедилар. Сўнг (Муздалифадан) оқиб чиқиб, Муҳассир водийсига етдилар; (у ерда) туяларини ниқтаб, у (туя) чопиб, водийдан ўтиб кетди. Сўнг у тўхтаб, ал-Фазлни ортларига миндирдилар, сўнг Жамрага келиб, уни тошбўрон қилдилар (ражм қилдилар), сўнг манҳар (қурбонлик жойи)га келиб: «Бу манҳардир ва Минонинг ҳаммаси манҳардир,» дедилар. Хасъам (қабиласи)дан бир ёш қиз ундан фатво сўраб деди: «Отам кекса чолдир, Аллаҳнинг ҳажни фарз қилгани уни топган; мен унинг ўрнига ҳаж қилсам, (бу) етарли бўладими?» У: «Отанг учун ҳаж қилгин,» дедилар. (Ровий) деди: У ал-Фазлнинг бўйнини (бошқа томонга) бурдилар. Шунда Аббос: «Эй Расулуллаҳ, нега амакингиз ўғлининг бўйнини бурдингиз?» деди. У: «Мен бир йигит ва бир қизни кўрдим, улар ҳақида шайтондан эҳтиёт бўлдим,» дедилар. Сўнг унинг олдига бир киши келиб: «Эй Расулуллаҳ, мен соч олдиришдан олдин (тофул) ифоза қилдим,» деди. У: «Соч олдир ёки қисқарт, зарар йўқ,» дедилар. (Ровий) деди: Бошқа бири келиб: «Эй Расулуллаҳ, мен тошбўрон қилишдан олдин (қурбонлик) сўйдим,» деди. У: «Тошбўрон қил, зарар йўқ,» дедилар. (Ровий) деди: Сўнг у Байтга (Каъбага) келиб, уни тавоф қилдилар, сўнг Замзамга келиб: «Эй Абдулмутталиб ўғиллари, агар одамлар буни (сув тортишни) сизлардан тортиб олмайди (деб қўрқмаганимда), албатта ўзим (сув) тортган бўлардим,» дедилар. (Термизий) деди: бу бобда Жобирдан (ҳам ривоят) бор. Абу Исо (Термизий) деди: Алининг ҳадиси ҳасан саҳиҳдир; биз уни Алидан фақат шу йўл билан, Абдурраҳмон ибн ал-Ҳорис ибн Айёшнинг ҳадисидан биламиз. Буни Саврийдан кўп (рови) шунга ўхшаш ривоят қилган. Илм аҳли ҳузурида амал шунга (кўра)дир: улар Арафада пешин (зуҳр) вақтида зуҳр ва асрни бирга (жамъ) қилишни (маъқул) кўрганлар. Баъзи илм аҳли дедилар: агар киши ўз маконида (ўзича) намоз ўқиб, имом билан намозда ҳозир бўлмаса, хоҳласа имом қилгани каби ўзи икки намозни жамъ қилади. (Термизий) деди: Зайд ибн Али — у Ҳусайн ибн Али ибн Аби Толиб (алайҳис-салом)нинг ўғлидир.