باب مَا لَقِيَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم وَأَصْحَابُهُ مِنَ الْمُشْرِكِينَ بِمَكَّةَ
حَدَّثَنَا الْحُمَيْدِيُّ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، حَدَّثَنَا بَيَانٌ، وَإِسْمَاعِيلُ، قَالاَ سَمِعْنَا قَيْسًا، يَقُولُ سَمِعْتُ خَبَّابًا، يَقُولُ أَتَيْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم وَهْوَ مُتَوَسِّدٌ بُرْدَةً، وَهْوَ فِي ظِلِّ الْكَعْبَةِ، وَقَدْ لَقِينَا مِنَ الْمُشْرِكِينَ شِدَّةً فَقُلْتُ أَلاَ تَدْعُو اللَّهَ فَقَعَدَ وَهْوَ مُحْمَرٌّ وَجْهُهُ فَقَالَ " لَقَدْ كَانَ مَنْ قَبْلَكُمْ لَيُمْشَطُ بِمِشَاطِ الْحَدِيدِ مَا دُونَ عِظَامِهِ مِنْ لَحْمٍ أَوْ عَصَبٍ مَا يَصْرِفُهُ ذَلِكَ عَنْ دِينِهِ، وَيُوضَعُ الْمِنْشَارُ عَلَى مَفْرِقِ رَأْسِهِ، فَيُشَقُّ بِاثْنَيْنِ، مَا يَصْرِفُهُ ذَلِكَ عَنْ دِينِهِ، وَلَيُتِمَّنَّ اللَّهُ هَذَا الأَمْرَ حَتَّى يَسِيرَ الرَّاكِبُ مِنْ صَنْعَاءَ إِلَى حَضْرَمَوْتَ مَا يَخَافُ إِلاَّ اللَّهَ ". زَادَ بَيَانٌ وَالذِّئْبَ عَلَى غَنَمِهِ.
Ҳумайдий бизга айтди, Суфён бизга айтди, Баён ва Исмоил бизга айтди, улар иккиси: Қайсни эшитдик, у дер эди: Хаббобни эшитдим, у дер эди: Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига келдим, у ўз ридосини ёстиқ қилган, Каъба соясида эди. Биз мушриклардан қаттиқ (азоб) кўрган эдик. Мен: «Аллаҳга дуо қилмайсанми?», дедим. У ўтирди, юзи қизарган эди ва: «Сизлардан олдингилар (мўминлар) — темир тароқлар билан суякларидан паст (ичидаги) гўшт ёки пая (асаб) таралар эди, бу уни ўз дийнидан қайтармас эди; ва арра унинг бош айирмасига (тепасига) қўйилар ва иккига бўлиб ёрилар эди, бу уни ўз дийнидан қайтармас эди. Аллаҳ албатта бу ишни (Исломни) тўлиқ (ғолиб) қилади, токи бир отлиқ Санъодан Ҳазрамавтгача юради, Аллаҳдан ўзга (ҳеч нарсадан) қўрқмайди», деди. Баён: «Ва ўз қўйига (ҳужум қиладиган) бўридан (қўрқмайди)», деб зиёда қилди.
حَدَّثَنَا سُلَيْمَانُ بْنُ حَرْبٍ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ، عَنِ الأَسْوَدِ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ ـ رضى الله عنه قَالَ قَرَأَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم النَّجْمَ، فَسَجَدَ فَمَا بَقِيَ أَحَدٌ إِلاَّ سَجَدَ، إِلاَّ رَجُلٌ رَأَيْتُهُ أَخَذَ كَفًّا مِنْ حَصًا فَرَفَعَهُ فَسَجَدَ عَلَيْهِ وَقَالَ هَذَا يَكْفِينِي. فَلَقَدْ رَأَيْتُهُ بَعْدُ قُتِلَ كَافِرًا بِاللَّهِ.
Сулаймон ибн Ҳарб бизга айтди, Шуъба бизга айтди, Абу Исъҳоқдан, Асваддан, Абдуллаҳ розияллаҳу анҳудан, у деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам (Сура) Нажмни ўқиди ва сажда қилди. Шунда (у ерда) ҳеч ким қолмади, илло сажда қилди — фақат бир кишидан бошқаси; мен уни бир ҳовуч майда тош олиб, уни кўтарди ва унга сажда қилди ва: «Мана бу менга кифоя», деганини кўрдим. Мен уни кейин Аллаҳга кофир бўлиб ўлдирилганини кўрдим.
حَدَّثَنِي مُحَمَّدُ بْنُ بَشَّارٍ، حَدَّثَنَا غُنْدَرٌ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ، عَنْ عَمْرِو بْنِ مَيْمُونٍ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ بَيْنَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم سَاجِدٌ وَحَوْلَهُ نَاسٌ مِنْ قُرَيْشٍ جَاءَ عُقْبَةُ بْنُ أَبِي مُعَيْطٍ بِسَلَى جَزُورٍ، فَقَذَفَهُ عَلَى ظَهْرِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم، فَلَمْ يَرْفَعْ رَأْسَهُ فَجَاءَتْ فَاطِمَةُ ـ عَلَيْهَا السَّلاَمُ ـ فَأَخَذَتْهُ مِنْ ظَهْرِهِ، وَدَعَتْ عَلَى مَنْ صَنَعَ فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " اللَّهُمَّ عَلَيْكَ الْمَلأَ مِنْ قُرَيْشٍ أَبَا جَهْلِ بْنَ هِشَامٍ، وَعُتْبَةَ بْنَ رَبِيعَةَ، وَشَيْبَةَ بْنَ رَبِيعَةَ، وَأُمَيَّةَ بْنَ خَلَفٍ ـ أَوْ أُبَىَّ بْنَ خَلَفٍ ". شُعْبَةُ الشَّاكُّ ـ فَرَأَيْتُهُمْ قُتِلُوا يَوْمَ بَدْرٍ، فَأُلْقُوا فِي بِئْرٍ غَيْرَ أُمَيَّةَ أَوْ أُبَىٍّ تَقَطَّعَتْ أَوْصَالُهُ، فَلَمْ يُلْقَ فِي الْبِئْرِ.
Муҳаммад ибн Башшор менга айтди, Ғундар бизга айтди, Шуъба бизга айтди, Абу Исъҳоқдан, Амр ибн Маймундан, Абдуллаҳ розияллаҳу анҳудан, у деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам сажда қилган пайтда, атрофида Қурайшдан одамлар бор эди, Уқба ибн Абу Муайт бир туянинг ҳомила пардасини (ёки ич-човоғини) келтирди ва уни Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг орқасига ташлади, (Набий) бошини кўтармади (саждадан). Шунда Фотима алайҳассалом келди ва уни орқасидан олди ва буни қилган кимсага (қарши) дуо қилди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Эй Аллаҳ, Қурайшнинг мана бу котта(жамоа)си — Абу Жаҳл ибн Ҳишом, Утба ибн Робиа, Шайба ибн Робиа ва Умайя ибн Халаф — ёки Убай ибн Халаф — Сенга (ҳавола)дир», деди — Шуъба шак қилувчидир. Мен уларнинг Бадр куни ўлдирилганини кўрдим ва улар бир қудуққа ташланди — Умайя ёки Убайдан бошқа, унинг аъзолари (бўғинлари) узилиб кетди, шунга қудуққа ташланмади.
حَدَّثَنَا عُثْمَانُ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا جَرِيرٌ، عَنْ مَنْصُورٍ، حَدَّثَنِي سَعِيدُ بْنُ جُبَيْرٍ، أَوْ قَالَ حَدَّثَنِي الْحَكَمُ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ، قَالَ أَمَرَنِي عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ أَبْزَى قَالَ سَلِ ابْنَ عَبَّاسٍ عَنْ هَاتَيْنِ الآيَتَيْنِ، مَا أَمْرُهُمَا {وَلاَ تَقْتُلُوا النَّفْسَ الَّتِي حَرَّمَ اللَّهُ } {وَمَنْ يَقْتُلْ مُؤْمِنًا مُتَعَمِّدًا} فَسَأَلْتُ ابْنَ عَبَّاسٍ فَقَالَ لَمَّا أُنْزِلَتِ الَّتِي فِي الْفُرْقَانِ قَالَ مُشْرِكُو أَهْلِ مَكَّةَ فَقَدْ قَتَلْنَا النَّفْسَ الَّتِي حَرَّمَ اللَّهُ، وَدَعَوْنَا مَعَ اللَّهِ إِلَهًا آخَرَ، وَقَدْ أَتَيْنَا الْفَوَاحِشَ. فَأَنْزَلَ اللَّهُ {إِلاَّ مَنْ تَابَ وَآمَنَ} الآيَةَ فَهَذِهِ لأُولَئِكَ وَأَمَّا الَّتِي فِي النِّسَاءِ الرَّجُلُ إِذَا عَرَفَ الإِسْلاَمَ وَشَرَائِعَهُ، ثُمَّ قَتَلَ فَجَزَاؤُهُ جَهَنَّمُ. فَذَكَرْتُهُ لِمُجَاهِدٍ فَقَالَ إِلاَّ مَنْ نَدِمَ.
Усмон ибн Абу Шайба бизга айтди, Жарир бизга айтди, Мансурдан, Саъид ибн Жубайр менга айтди — ёки: Ҳакам менга айтди, Саъид ибн Жубайрдан — у деди: Абдураҳмон ибн Абзо менга буюрди ва: «Ибн Аббосдан мана бу икки оят ҳақида — уларнинг иши (ҳукми) нима — сўра: {Ва Аллаҳ ҳаром қилган жонни ўлдирманглар} ва {Ким бир мўминни қасдан ўлдирса}», деди. Мен Ибн Аббосдан сўрадим, у: «Фурқондаги (оят) нозил бўлганида, Макка аҳлинин мушриклари: ‹Биз Аллаҳ ҳаром қилган жонни ўлдирдик, Аллаҳ билан бирга бошқа илоҳни (чақирдик) ибодат қилдик ва биз фоҳиш (ишлар) қилдик›, дедилар. Шунда Аллаҳ: {Фақат тавба қилиб, иймон келтирган кишидан бошқа} (оятини) нозил қилди. Бас, бу (оят) ўшалар (мушриклар) учун; Нисодаги (оят)га келсак — киши Исломни ва унинг шариатларини танигандан кейин (мўминни) ўлдирса, унинг жазоси жаҳаннамдир», деди. Мен буни Мужоҳидга зикр қилдим, у: «Фақат пушаймон бўлган кишидан (мустасно)», деди.
حَدَّثَنَا عَيَّاشُ بْنُ الْوَلِيدِ، حَدَّثَنَا الْوَلِيدُ بْنُ مُسْلِمٍ، حَدَّثَنِي الأَوْزَاعِيُّ، حَدَّثَنِي يَحْيَى بْنُ أَبِي كَثِيرٍ، عَنْ مُحَمَّدِ بْنِ إِبْرَاهِيمَ التَّيْمِيِّ، قَالَ حَدَّثَنِي عُرْوَةُ بْنُ الزُّبَيْرِ، قَالَ سَأَلْتُ ابْنَ عَمْرِو بْنِ الْعَاصِ أَخْبِرْنِي بِأَشَدِّ، شَىْءٍ صَنَعَهُ الْمُشْرِكُونَ بِالنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ بَيْنَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم يُصَلِّي فِي حِجْرِ الْكَعْبَةِ إِذْ أَقْبَلَ عُقْبَةُ بْنُ أَبِي مُعَيْطٍ، فَوَضَعَ ثَوْبَهُ فِي عُنُقِهِ فَخَنَقَهُ خَنْقًا شَدِيدًا، فَأَقْبَلَ أَبُو بَكْرٍ حَتَّى أَخَذَ بِمَنْكِبِهِ وَدَفَعَهُ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ {أَتَقْتُلُونَ رَجُلاً أَنْ يَقُولَ رَبِّيَ اللَّهُ} الآيَةَ. تَابَعَهُ ابْنُ إِسْحَاقَ حَدَّثَنِي يَحْيَى بْنُ عُرْوَةَ عَنْ عُرْوَةَ، قُلْتُ لِعَبْدِ اللَّهِ بْنِ عَمْرٍو. وَقَالَ عَبْدَةُ عَنْ هِشَامٍ عَنْ أَبِيهِ قِيلَ لِعَمْرِو بْنِ الْعَاصِ. وَقَالَ مُحَمَّدُ بْنُ عَمْرٍو عَنْ أَبِي سَلَمَةَ حَدَّثَنِي عَمْرُو بْنُ الْعَاصِ.
Айёш ибнул-Валид бизга айтди, Валид ибн Муслим бизга айтди, Авзоий менга айтди, Яҳё ибн Абу Касир менга айтди, Муҳаммад ибн Иброҳим Таймийдан, у деди: Урва ибнуз-Зубайр менга айтди, у деди: Мен Ибн Амр ибнул-Осдан: «Менга мушриклар Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга қилган энг оғир (жабр) ҳақида хабар бер», деб сўрадим. У: «Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Каъба Ҳижрида намоз ўқиб турган пайтда, Уқба ибн Абу Муайт келиб ўз кийимини унинг бўйнига солди ва уни қаттиқ бўғди. Абу Бакр келиб унинг (Уқбанинг) елкасидан ушлади ва уни Набий соллаллаҳу алайҳи васалламдан итарди (четга сурди) ва: {Бир кишини — ‹Роббим Аллаҳ› деган(и учун) ўлдирасизларми?} (оятини айтди)», деди. Унга Ибн Исъҳоқ мутобаъат қилди: Яҳё ибн Урва менга айтди, Урвадан: Мен Абдуллаҳ ибн Амрга дедим. Абда Ҳишомдан, отасидан: «Амр ибнул-Осга айтилди», деди. Муҳаммад ибн Амр Абу Саламадан: «Амр ибнул-Ос менга айтди», деди.