باب فِي الإِيلاَءِ وَاعْتِزَالِ النِّسَاءِ وَتَخْيِيرِهِنَّ وَقَوْلِهِ تَعَالَى: {وَإِنْ تَظَاهَرَا عَلَيْهِ}
حَدَّثَنِي زُهَيْرُ بْنُ حَرْبٍ، حَدَّثَنَا عُمَرُ بْنُ يُونُسَ الْحَنَفِيُّ، حَدَّثَنَا عِكْرِمَةُ بْنُ عَمَّارٍ، عَنْ سِمَاكٍ أَبِي زُمَيْلٍ، حَدَّثَنِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ عَبَّاسٍ، حَدَّثَنِي عُمَرُ بْنُ الْخَطَّابِ، قَالَ لَمَّا اعْتَزَلَ نَبِيُّ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم نِسَاءَهُ - قَالَ - دَخَلْتُ الْمَسْجِدَ فَإِذَا النَّاسُ يَنْكُتُونَ بِالْحَصَى وَيَقُولُونَ طَلَّقَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم نِسَاءَهُ وَذَلِكَ قَبْلَ أَنْ يُؤْمَرْنَ بِالْحِجَابِ فَقَالَ عُمَرُ فَقُلْتُ لأَعْلَمَنَّ ذَلِكَ الْيَوْمَ قَالَ فَدَخَلْتُ عَلَى عَائِشَةَ فَقُلْتُ يَا بِنْتَ أَبِي بَكْرٍ أَقَدْ بَلَغَ مِنْ شَأْنِكِ أَنْ تُؤْذِي رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَتْ مَا لِي وَمَا لَكَ يَا ابْنَ الْخَطَّابِ عَلَيْكَ بِعَيْبَتِكَ . قَالَ فَدَخَلْتُ عَلَى حَفْصَةَ بِنْتِ عُمَرَ فَقُلْتُ لَهَا يَا حَفْصَةُ أَقَدْ بَلَغَ مِنْ شَأْنِكِ أَنْ تُؤْذِي رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَاللَّهِ لَقَدْ عَلِمْتِ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم لاَ يُحِبُّكِ . وَلَوْلاَ أَنَا لَطَلَّقَكِ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم . فَبَكَتْ أَشَدَّ الْبُكَاءِ فَقُلْتُ لَهَا أَيْنَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَتْ هُوَ فِي خِزَانَتِهِ فِي الْمَشْرُبَةِ . فَدَخَلْتُ فَإِذَا أَنَا بِرَبَاحٍ غُلاَمِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَاعِدًا عَلَى أُسْكُفَّةِ الْمَشْرُبَةِ مُدَلٍّ رِجْلَيْهِ عَلَى نَقِيرٍ مِنْ خَشَبٍ وَهُوَ جِذْعٌ يَرْقَى عَلَيْهِ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَيَنْحَدِرُ فَنَادَيْتُ يَا رَبَاحُ اسْتَأْذِنْ لِي عِنْدَكَ عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم . فَنَظَرَ رَبَاحٌ إِلَى الْغُرْفَةِ ثُمَّ نَظَرَ إِلَىَّ فَلَمْ يَقُلْ شَيْئًا ثُمَّ قُلْتُ يَا رَبَاحُ اسْتَأْذِنْ لِي عِنْدَكَ عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم . فَنَظَرَ رَبَاحٌ إِلَى الْغُرْفَةِ ثُمَّ نَظَرَ إِلَىَّ فَلَمْ يَقُلْ شَيْئًا ثُمَّ رَفَعْتُ صَوْتِي فَقُلْتُ يَا رَبَاحُ اسْتَأْذِنْ لِي عِنْدَكَ عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَإِنِّي أَظُنُّ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ظَنَّ أَنِّي جِئْتُ مِنْ أَجْلِ حَفْصَةَ وَاللَّهِ لَئِنْ أَمَرَنِي رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بِضَرْبِ عُنُقِهَا لأَضْرِبَنَّ عُنُقَهَا . وَرَفَعْتُ صَوْتِي فَأَوْمَأَ إِلَىَّ أَنِ ارْقَهْ فَدَخَلْتُ عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَهُوَ مُضْطَجِعٌ عَلَى حَصِيرٍ فَجَلَسْتُ فَأَدْنَى عَلَيْهِ إِزَارَهُ وَلَيْسَ عَلَيْهِ غَيْرُهُ وَإِذَا الْحَصِيرُ قَدْ أَثَّرَ فِي جَنْبِهِ فَنَظَرْتُ بِبَصَرِي فِي خِزَانَةِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَإِذَا أَنَا بِقَبْضَةٍ مِنْ شَعِيرٍ نَحْوِ الصَّاعِ وَمِثْلِهَا قَرَظًا فِي نَاحِيَةِ الْغُرْفَةِ وَإِذَا أَفِيقٌ مُعَلَّقٌ - قَالَ - فَابْتَدَرَتْ عَيْنَاىَ قَالَ " مَا يُبْكِيكَ يَا ابْنَ الْخَطَّابِ " . قُلْتُ يَا نَبِيَّ اللَّهِ وَمَا لِي لاَ أَبْكِي وَهَذَا الْحَصِيرُ قَدْ أَثَّرَ فِي جَنْبِكَ وَهَذِهِ خِزَانَتُكَ لاَ أَرَى فِيهَا إِلاَّ مَا أَرَى وَذَاكَ قَيْصَرُ وَكِسْرَى فِي الثِّمَارِ وَالأَنْهَارِ وَأَنْتَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَصَفْوَتُهُ وَهَذِهِ خِزَانَتُكَ . فَقَالَ " يَا ابْنَ الْخَطَّابِ أَلاَ تَرْضَى أَنْ تَكُونَ لَنَا الآخِرَةُ وَلَهُمُ الدُّنْيَا " . قُلْتُ بَلَى - قَالَ - وَدَخَلْتُ عَلَيْهِ حِينَ دَخَلْتُ وَأَنَا أَرَى فِي وَجْهِهِ الْغَضَبَ فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ مَا يَشُقُّ عَلَيْكَ مِنْ شَأْنِ النِّسَاءِ فَإِنْ كُنْتَ طَلَّقْتَهُنَّ فَإِنَّ اللَّهَ مَعَكَ وَمَلاَئِكَتَهُ وَجِبْرِيلَ وَمِيكَائِيلَ وَأَنَا وَأَبُو بَكْرٍ وَالْمُؤْمِنُونَ مَعَكَ وَقَلَّمَا تَكَلَّمْتُ وَأَحْمَدُ اللَّهَ بِكَلاَمٍ إِلاَّ رَجَوْتُ أَنْ يَكُونَ اللَّهُ يُصَدِّقُ قَوْلِي الَّذِي أَقُولُ وَنَزَلَتْ هَذِهِ الآيَةُ آيَةُ التَّخْيِيرِ { عَسَى رَبُّهُ إِنْ طَلَّقَكُنَّ أَنْ يُبْدِلَهُ أَزْوَاجًا خَيْرًا مِنْكُنَّ} { وَإِنْ تَظَاهَرَا عَلَيْهِ فَإِنَّ اللَّهَ هُوَ مَوْلاَهُ وَجِبْرِيلُ وَصَالِحُ الْمُؤْمِنِينَ وَالْمَلاَئِكَةُ بَعْدَ ذَلِكَ ظَهِيرٌ} وَكَانَتْ عَائِشَةُ بِنْتُ أَبِي بَكْرٍ وَحَفْصَةُ تَظَاهَرَانِ عَلَى سَائِرِ نِسَاءِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَطَلَّقْتَهُنَّ قَالَ " لاَ " . قُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنِّي دَخَلْتُ الْمَسْجِدَ وَالْمُسْلِمُونَ يَنْكُتُونَ بِالْحَصَى يَقُولُونَ طَلَّقَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم نِسَاءَهُ أَفَأَنْزِلُ فَأُخْبِرَهُمْ أَنَّكَ لَمْ تُطَلِّقْهُنَّ قَالَ " نَعَمْ إِنْ شِئْتَ " . فَلَمْ أَزَلْ أُحَدِّثُهُ حَتَّى تَحَسَّرَ الْغَضَبُ عَنْ وَجْهِهِ وَحَتَّى كَشَرَ فَضَحِكَ وَكَانَ مِنْ أَحْسَنِ النَّاسِ ثَغْرًا ثُمَّ نَزَلَ نَبِيُّ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَنَزَلْتُ فَنَزَلْتُ أَتَشَبَّثُ بِالْجِذْعِ وَنَزَلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كَأَنَّمَا يَمْشِي عَلَى الأَرْضِ مَا يَمَسُّهُ بِيَدِهِ فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنَّمَا كُنْتَ فِي الْغُرْفَةِ تِسْعَةً وَعِشْرِينَ . قَالَ " إِنَّ الشَّهْرَ يَكُونُ تِسْعًا وَعِشْرِينَ " . فقُمْتُ عَلَى بَابِ الْمَسْجِدِ فَنَادَيْتُ بِأَعْلَى صَوْتِي لَمْ يُطَلِّقْ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم نِسَاءَهُ . وَنَزَلَتْ هَذِهِ الآيَةُ { وَإِذَا جَاءَهُمْ أَمْرٌ مِنَ الأَمْنِ أَوِ الْخَوْفِ أَذَاعُوا بِهِ وَلَوْ رَدُّوهُ إِلَى الرَّسُولِ وَإِلَى أُولِي الأَمْرِ مِنْهُمْ لَعَلِمَهُ الَّذِينَ يَسْتَنْبِطُونَهُ مِنْهُمْ} فَكُنْتُ أَنَا اسْتَنْبَطْتُ ذَلِكَ الأَمْرَ وَأَنْزَلَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ آيَةَ التَّخْيِيرِ .
менга Зуҳайр ибн Ҳарб ривоят қилди, бизга Умар ибн Юнус ал-Ҳанафий ривоят қилди, бизга Икрима ибн Аммор Симок Абу Зумайлдан ривоят қилди, менга Абдуллаҳ ибн Аббос ривоят қилди, менга Умар ибн ал-Хаттоб ривоят қилди, у деди: Аллаҳнинг Набийси (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ўз аёлларидан четланганда, мен масжидга кирдим, қарасам, одамлар майда тош билан ерни чизиб: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) аёлларини талоқ қилди» дердилар — бу уларга ҳижоб (ояти) буюрилишидан олдин эди. Умар деди: Мен: «Бугун буни албатта билиб оламан» дедим. (Умар) деди: Мен Оишанинг олдига кириб: «Эй Абу Бакр қизи, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га азият бериш даражасига етдингми?» дедим. У: «Мен билан сенинг орангда нима (иш) бор, эй Хаттоб ўғли?! Ўз халтангга (ишингга) қара!» деди. (Умар) деди: Мен Ҳафса бинт Умарнинг олдига кириб, унга: «Эй Ҳафса, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га азият бериш даражасига етдингми? Аллаҳга қасамки, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) сени севмаслигини биласан; агар мен бўлмаганимда, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) сени талоқ қилган бўларди» дедим. У қаттиқ йиғлади. Мен унга: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) қаерда?» дедим. У: «У юқори хона (машруба)даги омборида (хизонасида)» деди. Мен кирдим, қарасам, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг хизматкори Рабоҳ машруба бўсағасида, оёқларини хурма ёғочидан ўйилган нарсага — Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) у билан чиқиб-тушадиган хурма устунига — осилтирган ҳолда ўтирибди. Мен: «Эй Рабоҳ, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдига киришимга сен орқали изн сўраб бер» деб чақирдим. Рабоҳ хонага қаради, сўнг менга қаради ва ҳеч нарса демади. Сўнг мен: «Эй Рабоҳ, ...изн сўраб бер» дедим. Рабоҳ хонага қаради, сўнг менга қаради ва ҳеч нарса демади. Сўнг овозимни кўтариб: «Эй Рабоҳ, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдига киришимга изн сўраб бер, чунки мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) мени Ҳафса сабабли келди деб ўйлади деб гумон қиляпман; Аллаҳга қасамки, агар Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) менга унинг бўйнини уришни буюрса, албатта бўйнини ураман» дедим. Ва овозимни кўтардим. Шунда у менга: «Чиқ» деб ишора қилди. Мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдига кирдим, у бўйра устида ётган эди. Мен ўтирдим, у изорини устига тортди — устида ундан бошқа (кийим) йўқ эди — бўйра эса унинг ён-биқинида из қолдирган эди. Мен кўзим билан Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг омборига қарадим, қарасам, бир сўча арпа ва шунча қараз (ошловчи барг) хона бурчагида, ва осиғлиқ бир тери (афиқ) бор эди. (Умар) деди: Кўзларим ёшга тўлди. У: «Сени нима йиғлатяпти, эй Хаттоб ўғли?» деди. Мен: «Ё Набияллаҳ, қандай йиғламай — бу бўйра ён-биқингда из қолдирган, бу — сенинг омборинг, унда мен кўраётгандан бошқа нарсани кўрмаяпман; ана Қайсар ва Кисро мевазор ва дарёларда (яшаяпти), сен эса Аллаҳнинг Расули ва Унинг саралангани(сиз), бу эса сенинг омборинг!» дедим. У: «Эй Хаттоб ўғли, Охират биз учун, дунё эса улар учун бўлишига рози эмасмисан?» деди. Мен: «Ҳа (розимал)» дедим. (Умар) деди: Мен кирган пайтимда унинг юзида ғазабни кўриб турган эдим, шунинг учун: «Ё Расулуллаҳ, аёллар ишидан нима сизга оғир ботди? Агар уларни талоқ қилган бўлсангиз, Аллаҳ Сиз билан, Унинг малоикалари, Жибрил, Микоил, мен, Абу Бакр ва мўминлар Сиз билан» дедим. Мен камдан-кам Аллаҳга ҳамд айтиб сўз гапирдимки, Аллаҳ мен айтган сўзимни тасдиқлашини умид қилмасам. Ва мана шу оят — тахйир ояти — нозил бўлди: ‹Шояд унинг Робби, агар у сизларни талоқ қилса, унга сизлардан яхшироқ завжалар бадал берса›. ‹Агар иккалангиз унга қарши бир-бирингизга ёрдамлашсангиз, албатта Аллаҳ унинг Мавлосидир, Жибрил, мўминларнинг солиҳи ва малоикалар бундан кейин (унга) ёрдамчидир›. Оиша бинт Абу Бакр ва Ҳафса Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг бошқа аёлларига қарши бир-бирига ёрдамлашардилар. Мен: «Ё Расулуллаҳ, уларни талоқ қилдингизми?» дедим. У: «Йўқ» деди. Мен: «Ё Расулуллаҳ, мен масжидга кирдим, мусулмонлар майда тош чизиб: ‹Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) аёлларини талоқ қилди›, деяптилар; тушиб, уларга сиз уларни талоқ қилмадингиз деб хабар берайми?» дедим. У: «Ҳа, агар хоҳласанг» деди. Мен у билан гаплашиб турдим, ҳатто ғазаб унинг юзидан тарқалди ва у тишларини кўрсатиб кулди — у одамларнинг энг чиройли тишлиси эди. Сўнг Аллаҳнинг Набийси (соллаллаҳу алайҳи васаллам) тушди, мен ҳам тушдим; мен хурма устунига ёпишиб тушдим, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) эса гўё ер устида юраётгандек, унга қўли билан тегмасдан тушди. Мен: «Ё Расулуллаҳ, сиз хонада йигирма тўққиз (кун) бўлдингиз-ку» дедим. У: «Албатта ой йигирма тўққиз (кун) ҳам бўлади» деди. Мен масжид эшигида туриб, баланд овозда: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) аёлларини талоқ қилмади!» деб нидо қилдим. Ва мана шу оят нозил бўлди: ‹Уларга хавфсизлик ёки қўрқувдан бир иш (хабар) келса, уни ёйиб юборадилар; агар уни Расулга ва ўзларидан бўлган иш эгаларига қайтарганларида эди, улардан унинг тагига етадиганлар уни билган бўлардилар›. Бас, мен ўша ишнинг тагига етган эдим; ва Аллаҳ азза ва жалла тахйир оятини нозил қилди.
حَدَّثَنَا هَارُونُ بْنُ سَعِيدٍ الأَيْلِيُّ، حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ وَهْبٍ، أَخْبَرَنِي سُلَيْمَانُ، - يَعْنِي ابْنَ بِلاَلٍ - أَخْبَرَنِي يَحْيَى، أَخْبَرَنِي عُبَيْدُ بْنُ حُنَيْنٍ، أَنَّهُ سَمِعَ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ عَبَّاسٍ، يُحَدِّثُ قَالَ مَكَثْتُ سَنَةً وَأَنَا أُرِيدُ، أَنْ أَسْأَلَ، عُمَرَ بْنَ الْخَطَّابِ عَنْ آيَةٍ، فَمَا أَسْتَطِيعُ أَنْلَهُ حَتَّى خَرَجَ حَاجًّا فَخَرَجْتُ مَعَهُ فَلَمَّا رَجَعَ فَكُنَّا بِبَعْضِ الطَّرِيقِ عَدَلَ إِلَى الأَرَاكِ لِحَاجَةٍ لَهُ فَوَقَفْتُ لَهُ حَتَّى فَرَغَ ثُمَّ سِرْتُ مَعَهُ فَقُلْتُ يَا أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ مَنِ اللَّتَانِ تَظَاهَرَتَا عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْ أَزْوَاجِهِ فَقَالَ تِلْكَ حَفْصَةُ وَعَائِشَةُ . قَالَ فَقُلْتُ لَهُ وَاللَّهِ إِنْ كُنْتُ لأُرِيدُ أَنْ أَسْأَلَكَ عَنْ هَذَا مُنْذُ سَنَةٍ فَمَا أَسْتَطِيعُ هَيْبَةً لَكَ . قَالَ فَلاَ تَفْعَلْ مَا ظَنَنْتَ أَنَّ عِنْدِي مِنْ عِلْمٍ فَسَلْنِي عَنْهُ فَإِنْ كُنْتُ أَعْلَمُهُ أَخْبَرْتُكَ - قَالَ - وَقَالَ عُمَرُ وَاللَّهِ إِنْ كُنَّا فِي الْجَاهِلِيَّةِ مَا نَعُدُّ لِلنِّسَاءِ أَمْرًا حَتَّى أَنْزَلَ اللَّهُ تَعَالَى فِيهِنَّ مَا أَنْزَلَ وَقَسَمَ لَهُنَّ مَا قَسَمَ قَالَ فَبَيْنَمَا أَنَا فِي أَمْرٍ أَأْتَمِرُهُ إِذْ قَالَتْ لِي امْرَأَتِي لَوْ صَنَعْتَ كَذَا وَكَذَا فَقُلْتُ لَهَا وَمَا لَكِ أَنْتِ وَلِمَا هَا هُنَا وَمَا تَكَلُّفُكِ فِي أَمْرٍ أُرِيدُهُ فَقَالَتْ لِي عَجَبًا لَكَ يَا ابْنَ الْخَطَّابِ مَا تُرِيدُ أَنْ تُرَاجَعَ أَنْتَ وَإِنَّ ابْنَتَكَ لَتُرَاجِعُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حَتَّى يَظَلَّ يَوْمَهُ غَضْبَانَ . قَالَ عُمَرُ فَآخُذُ رِدَائِي ثُمَّ أَخْرُجُ مَكَانِي حَتَّى أَدْخُلَ عَلَى حَفْصَةَ فَقُلْتُ لَهَا يَا بُنَيَّةُ إِنَّكِ لَتُرَاجِعِينَ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حَتَّى يَظَلَّ يَوْمَهُ غَضْبَانَ . فَقَالَتْ حَفْصَةُ وَاللَّهِ إِنَّا لَنُرَاجِعُهُ . فَقُلْتُ تَعْلَمِينَ أَنِّي أُحَذِّرُكِ عُقُوبَةَ اللَّهِ وَغَضَبَ رَسُولِهِ يَا بُنَيَّةُ لاَ يَغُرَّنَّكِ هَذِهِ الَّتِي قَدْ أَعْجَبَهَا حُسْنُهَا وَحُبُّ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِيَّاهَا . ثُمَّ خَرَجْتُ حَتَّى أَدْخُلَ عَلَى أُمِّ سَلَمَةَ لِقَرَابَتِي مِنْهَا فَكَلَّمْتُهَا فَقَالَتْ لِي أُمُّ سَلَمَةَ عَجَبًا لَكَ يَا ابْنَ الْخَطَّابِ قَدْ دَخَلْتَ فِي كُلِّ شَىْءٍ حَتَّى تَبْتَغِي أَنْ تَدْخُلَ بَيْنَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَأَزْوَاجِهِ . قَالَ فَأَخَذَتْنِي أَخْذًا كَسَرَتْنِي عَنْ بَعْضِ مَا كُنْتُ أَجِدُ فَخَرَجْتُ مِنْ عِنْدِهَا وَكَانَ لِي صَاحِبٌ مِنَ الأَنْصَارِ إِذَا غِبْتُ أَتَانِي بِالْخَبَرِ وَإِذَا غَابَ كُنْتُ أَنَا آتِيهِ بِالْخَبَرِ وَنَحْنُ حِينَئِذٍ نَتَخَوَّفُ مَلِكًا مِنْ مُلُوكِ غَسَّانَ ذُكِرَ لَنَا أَنَّهُ يُرِيدُ أَنْ يَسِيرَ إِلَيْنَا فَقَدِ امْتَلأَتْ صُدُورُنَا مِنْهُ فَأَتَى صَاحِبِي الأَنْصَارِيُّ يَدُقُّ الْبَابَ وَقَالَ افْتَحِ افْتَحْ . فَقُلْتُ جَاءَ الْغَسَّانِيُّ فَقَالَ أَشَدُّ مِنْ ذَلِكَ اعْتَزَلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَزْوَاجَهُ . فَقُلْتُ رَغِمَ أَنْفُ حَفْصَةَ وَعَائِشَةَ . ثُمَّ آخُذُ ثَوْبِي فَأَخْرُجُ حَتَّى جِئْتُ فَإِذَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي مَشْرُبَةٍ لَهُ يُرْتَقَى إِلَيْهَا بِعَجَلَةٍ وَغُلاَمٌ لِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَسْوَدُ عَلَى رَأْسِ الدَّرَجَةِ فَقُلْتُ هَذَا عُمَرُ . فَأُذِنَ لِي . قَالَ عُمَرُ فَقَصَصْتُ عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم هَذَا الْحَدِيثَ فَلَمَّا بَلَغْتُ حَدِيثَ أُمِّ سَلَمَةَ تَبَسَّمَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَإِنَّهُ لَعَلَى حَصِيرٍ مَا بَيْنَهُ وَبَيْنَهُ شَىْءٌ وَتَحْتَ رَأْسِهِ وِسَادَةٌ مِنْ أَدَمٍ حَشْوُهَا لِيفٌ وَإِنَّ عِنْدَ رِجْلَيْهِ قَرَظًا مَضْبُورًا وَعِنْدَ رَأْسِهِ أُهُبًا مُعَلَّقَةً فَرَأَيْتُ أَثَرَ الْحَصِيرِ فِي جَنْبِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَبَكَيْتُ فَقَالَ " مَا يُبْكِيكَ " . فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنَّ كِسْرَى وَقَيْصَرَ فِيمَا هُمَا فِيهِ وَأَنْتَ رَسُولُ اللَّهِ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " أَمَا تَرْضَى أَنْ تَكُونَ لَهُمَا الدُّنْيَا وَلَكَ الآخِرَةُ " .
бизга Ҳорун ибн Саид ал-Айлий ривоят қилди, бизга Абдуллаҳ ибн Ваҳб ривоят қилди, менга Сулаймон — яъни ибн Билол — хабар берди, менга Яҳё хабар берди, менга Убайд ибн Ҳунайн хабар бердики, у Абдуллаҳ ибн Аббосни шундай ривоят қилаётганини эшитди: Мен бир йил — Умар ибн ал-Хаттобдан бир оят ҳақида сўрамоқчи бўлиб — турдим, аммо ундан ҳайиқиб, (сўрашга) қодир бўлмадим; токи у ҳажга чиқди ва мен у билан чиқдим. У қайтганда, йўлнинг бир жойида у ўз ҳожати учун арак (дарахти) томонга бурилди. Мен у (ишини) тугатгунча кутдим, сўнг у билан юрдим ва: «Эй мўминлар амири, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га қарши унинг завжаларидан бир-бирига ёрдамлашган иккови кимлар эди?» дедим. У: «Улар Ҳафса ва Оиша эди» деди. (Ибн Аббос) деди: Мен унга: «Аллаҳга қасамки, мен бир йилдан бери сендан бу ҳақда сўрамоқчи бўлардим, аммо сендан ҳайиқиб (сўрай) олмас эдим» дедим. У: «Ундай қилма; менда бирор илм бор деб ўйласанг, мендан сўра; агар уни билсам, сенга айтаман» деди. (Ибн Аббос) деди: Умар деди: «Аллаҳга қасамки, биз жоҳилиятда аёлларни ҳеч нарсага санамас эдик, токи Аллаҳ таоло улар ҳақида нозил қилганини нозил қилгунча ва уларга тақсимлаганини тақсимлаганча. Бир куни мен бир ишни ўйлаб турган эдим, хотиним менга: ‹Фалон-фалон ишни қилсанг (яхши бўларди)›, деди. Мен унга: ‹Сенга бу ерда (бу ишда) нима бор? Мен истаган ишда нега ўзингни уринтирасан?›, дедим. У менга: ‹Сенга ҳайрон қоламан, эй Хаттоб ўғли! Сен ўзингга жавоб қайтарилишини хоҳламайсан, ҳолбуки қизинг Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га шундай жавоб қайтарадики, у кун бўйи ғазабнок бўлиб юради›, деди». Умар деди: «Мен ридоимни олиб, ўрнимдан чиқдим, ҳатто Ҳафсанинг олдига кириб: ‹Эй қизалоғим, сен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га шундай жавоб қайтарасанки, у кун бўйи ғазабнок бўлиб юрадими?›, дедим. Ҳафса: ‹Аллаҳга қасамки, биз унга жавоб қайтарамиз›, деди. Мен: ‹Билгинки, мен сени Аллаҳнинг жазосидан ва Унинг Расули ғазабидан огоҳлантираман. Эй қизалоғим, сени гўзаллиги ва Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг уни севиши мағрур қилган бу (Оиша) алдаб қўймасин›, дедим. Сўнг чиқиб, қариндошлигим сабабли Умму Саламанинг олдига кирдим ва у билан гаплашдим. Умму Салама менга: ‹Сенга ҳайрон қоламан, эй Хаттоб ўғли! Сен ҳар нарсага аралашдинг, ҳатто Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан завжалари орасига киришни ҳам истаяпсанми?›, деди». (Умар) деди: «У мени шундай тутдики (танбеҳ бердики), мен сезаётган (қаттиқлик)нинг баъзисидан қайтдим, ва унинг олдидан чиқдим. Менинг ансордан бир дўстим бор эди: мен ғойиб бўлсам, у менга хабар келтирар, у ғойиб бўлса, мен унга хабар келтирардим. Биз ўша пайтда Ғассон подшоҳларидан бир подшоҳдан хавфсирар эдик; бизга у бизга қарши юрмоқчи экани айтилган, кўксимиз ундан (қўрқувга) тўлган эди. Менинг ансорий дўстим эшикни тақиллатиб келиб: ‹Оч, оч!›, деди. Мен: ‹Ғассоний (подшоҳ) келдими?›, дедим. У: ‹Ундан ҳам қаттиқроқ — Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ўз завжаларидан четланди›, деди. Мен: ‹Ҳафса ва Оишанинг бурни ерга ишқалсин (шўри қуриди)!›, дедим. Сўнг кийимимни олиб чиқдим, ҳатто келдим, қарасам, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ўзининг юқори хонасида, унга зинапоя билан чиқиладиган (жойда), Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг қора хизматкори эса зина бошида (турибди). Мен: ‹Бу — Умар›, дедим. Менга изн берилди». Умар деди: «Мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га бу воқеани сўзлаб бердим; Умму Саламанинг сўзига етганимда, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) табассум қилди. У бир бўйра устида эди, у билан унинг орасида ҳеч нарса йўқ, боши остида хурмо толаси тўлдирилган чарм ёстиқ, оёқлари ёнида тўплаб қўйилган қараз (ошловчи барг) ва боши ёнида осиғлиқ терилар бор эди. Мен бўйранинг изини Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг ён-биқинида кўриб, йиғладим. У: ‹Сени нима йиғлатяпти?›, деди. Мен: ‹Ё Расулуллаҳ, Кисро ва Қайсар ўзлари (ҳузур-ҳаловат)да, сиз эса Аллаҳнинг Расулисиз!›, дедим. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): ‹Дунё улар учун, Охират сен учун бўлишига рози эмасмисан?›, деди».
وَحَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الْمُثَنَّى، حَدَّثَنَا عَفَّانُ، حَدَّثَنَا حَمَّادُ بْنُ سَلَمَةَ، أَخْبَرَنِي يَحْيَى بْنُ، سَعِيدٍ عَنْ عُبَيْدِ بْنِ حُنَيْنٍ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، قَالَ أَقْبَلْتُ مَعَ عُمَرَ حَتَّى إِذَا كُنَّا بِمَرِّ الظَّهْرَانِ . وَسَاقَ الْحَدِيثَ بِطُولِهِ كَنَحْوِ حَدِيثِ سُلَيْمَانَ بْنِ بِلاَلٍ غَيْرَ أَنَّهُ قَالَ قُلْتُ شَأْنُ الْمَرْأَتَيْنِ قَالَ حَفْصَةُ وَأُمُّ سَلَمَةَ . وَزَادَ فِيهِ وَأَتَيْتُ الْحُجَرَ فَإِذَا فِي كُلِّ بَيْتٍ بُكَاءٌ . وَزَادَ أَيْضًا وَكَانَ آلَى مِنْهُنَّ شَهْرًا فَلَمَّا كَانَ تِسْعًا وَعِشْرِينَ نَزَلَ إِلَيْهِنَّ .
Ва бизга Муҳаммад ибн ал-Мусанно ривоят қилди, бизга Аффон ривоят қилди, бизга Ҳаммод ибн Салама ривоят қилди, менга Яҳё ибн Саид Убайд ибн Ҳунайндан, у Ибн Аббосдан хабар берди, у деди: Мен Умар билан келдим, ҳатто Марр аз-Заҳронга етганимизда — ва ҳадисни Сулаймон ибн Билолнинг ҳадиси каби узунасига нақл қилди, фақат у: «Мен: ‹Икки аёлнинг иши (қанақа эди)?› дедим. У: ‹Ҳафса ва Умму Салама›, деди» деди. Ва унга (шуни) қўшди: «Мен ҳужраларга келдим, қарасам, ҳар бир уйда йиғи бор эди». Ва яна (шуни) қўшди: «У улардан бир ой ийло қилган (яқинлик қилмасликка қасам ичган) эди; йигирма тўққиз (кун) бўлганда, уларнинг олдига тушди».
وَحَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، وَزُهَيْرُ بْنُ حَرْبٍ، - وَاللَّفْظُ لأَبِي بَكْرٍ - قَالاَ حَدَّثَنَا سُفْيَانُ بْنُ عُيَيْنَةَ، عَنْ يَحْيَى بْنِ سَعِيدٍ، سَمِعَ عُبَيْدَ بْنَ حُنَيْنٍ، - وَهُوَ مَوْلَى الْعَبَّاسِ - قَالَ سَمِعْتُ ابْنَ عَبَّاسٍ، يَقُولُ كُنْتُ أُرِيدُ أَنْ أَسْأَلَ، عُمَرَ عَنِ الْمَرْأَتَيْنِ اللَّتَيْنِ تَظَاهَرَتَا عَلَى عَهْدِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَلَبِثْتُ سَنَةً مَا أَجِدُ لَهُ مَوْضِعًا حَتَّى صَحِبْتُهُ إِلَى مَكَّةَ فَلَمَّا كَانَ بِمَرِّ الظَّهْرَانِ ذَهَبَ يَقْضِي حَاجَتَهُ فَقَالَ أَدْرِكْنِي بِإِدَاوَةٍ مِنْ مَاءٍ فَأَتَيْتُهُ بِهَا فَلَمَّا قَضَى حَاجَتَهُ وَرَجَعَ ذَهَبْتُ أَصُبُّ عَلَيْهِ وَذَكَرْتُ فَقُلْتُ لَهُ يَا أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ مَنِ الْمَرْأَتَانِ فَمَا قَضَيْتُ كَلاَمِي حَتَّى قَالَ عَائِشَةُ وَحَفْصَةُ .
Ва бизга Абу Бакр ибн Абу Шайба ва Зуҳайр ибн Ҳарб — лафз Абу Бакрники — ривоят қилиб, иккаласи: бизга Суфён ибн Уяйна Яҳё ибн Саиддан ривоят қилди, дедилар; у Убайд ибн Ҳунайнни — у Аббоснинг озоди (мавлоси) — эшитди, у деди: Мен Ибн Аббосни шундай деяётганини эшитдим: Мен Умардан Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) даврида (Набийга қарши) бир-бирига ёрдамлашган икки аёл ҳақида сўрамоқчи эдим, бир йил — унга (қулай) ўрин топмас ҳолда — турдим, токи у билан Маккага ҳамроҳ бўлдим. Марр аз-Заҳронда бўлганимизда, у ҳожати учун борди ва: «Менга бир идиш (идова) сув етказ» деди. Мен унга уни келтирдим. У ҳожатини ўтаб қайтганда, мен унга (сув) қуя бошладим ва эслаб, унга: «Эй мўминлар амири, (ўша) икки аёл кимлар?» дедим. Сўзимни тугатмасимданоқ, у: «Оиша ва Ҳафса» деди.
وَحَدَّثَنَا إِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ الْحَنْظَلِيُّ، وَمُحَمَّدُ بْنُ أَبِي عُمَرَ، - وَتَقَارَبَا فِي لَفْظِ الْحَدِيثِ - قَالَ ابْنُ أَبِي عُمَرَ حَدَّثَنَا وَقَالَ، إِسْحَاقُ أَخْبَرَنَا عَبْدُ الرَّزَّاقِ، أَخْبَرَنَا مَعْمَرٌ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي ثَوْرٍ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، قَالَ لَمْ أَزَلْ حَرِيصًا أَنْأَسْأَلَ عُمَرَ عَنِ الْمَرْأَتَيْنِ مِنْ أَزْوَاجِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم اللَّتَيْنِ قَالَ اللَّهُ تَعَالَى {إِنْ تَتُوبَا إِلَى اللَّهِ فَقَدْ صَغَتْ قُلُوبُكُمَا} حَتَّى حَجَّ عُمَرُ وَحَجَجْتُ مَعَهُ فَلَمَّا كُنَّا بِبَعْضِ الطَّرِيقِ عَدَلَ عُمَرُ وَعَدَلْتُ مَعَهُ بِالإِدَاوَةِ فَتَبَرَّزَ ثُمَّ أَتَانِي فَسَكَبْتُ عَلَى يَدَيْهِ فَتَوَضَّأَ فَقُلْتُ يَا أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ مَنِ الْمَرْأَتَانِ مِنْ أَزْوَاجِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم اللَّتَانِ قَالَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ لَهُمَا { إِنْ تَتُوبَا إِلَى اللَّهِ فَقَدْ صَغَتْ قُلُوبُكُمَا} قَالَ عُمَرُ وَاعَجَبًا لَكَ يَا ابْنَ عَبَّاسٍ - قَالَ الزُّهْرِيُّ كَرِهَ وَاللَّهِ مَا سَأَلَهُ عَنْهُ وَلَمْ يَكْتُمْهُ - قَالَ هِيَ حَفْصَةُ وَعَائِشَةُ . ثُمَّ أَخَذَ يَسُوقُ الْحَدِيثَ قَالَ كُنَّا مَعْشَرَ قُرَيْشٍ قَوْمًا نَغْلِبُ النِّسَاءَ فَلَمَّا قَدِمْنَا الْمَدِينَةَ وَجَدْنَا قَوْمًا تَغْلِبُهُمْ نِسَاؤُهُمْ فَطَفِقَ نِسَاؤُنَا يَتَعَلَّمْنَ مِنْ نِسَائِهِمْ - قَالَ - وَكَانَ مَنْزِلِي فِي بَنِي أُمَيَّةَ بْنِ زَيْدٍ بِالْعَوَالِي فَتَغَضَّبْتُ يَوْمًا عَلَى امْرَأَتِي فَإِذَا هِيَ تُرَاجِعُنِي فَأَنْكَرْتُ أَنْ تُرَاجِعَنِي . فَقَالَتْ مَا تُنْكِرُ أَنْ أُرَاجِعَكَ فَوَاللَّهِ إِنَّ أَزْوَاجَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم لَيُرَاجِعْنَهُ وَتَهْجُرُهُ إِحْدَاهُنَّ الْيَوْمَ إِلَى اللَّيْلِ . فَانْطَلَقْتُ فَدَخَلْتُ عَلَى حَفْصَةَ فَقُلْتُ أَتُرَاجِعِينَ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَتْ نَعَمْ . فَقُلْتُ أَتَهْجُرُهُ إِحْدَاكُنَّ الْيَوْمَ إِلَى اللَّيْلِ قَالَتْ نَعَمْ . قُلْتُ قَدْ خَابَ مَنْ فَعَلَ ذَلِكَ مِنْكُنَّ وَخَسِرَ أَفَتَأْمَنُ إِحْدَاكُنَّ أَنْ يَغْضَبَ اللَّهُ عَلَيْهَا لِغَضَبِ رَسُولِهِ صلى الله عليه وسلم فَإِذَا هِيَ قَدْ هَلَكَتْ لاَ تُرَاجِعِي رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَلاَ تَسْأَلِيهِ شَيْئًا وَسَلِينِي مَا بَدَا لَكِ وَلاَ يَغُرَّنَّكِ أَنْ كَانَتْ جَارَتُكِ هِيَ أَوْسَمَ وَأَحَبَّ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْكِ - يُرِيدُ عَائِشَةَ - قَالَ وَكَانَ لِي جَارٌ مِنَ الأَنْصَارِ فَكُنَّا نَتَنَاوَبُ النُّزُولَ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَيَنْزِلُ يَوْمًا وَأَنْزِلُ يَوْمًا فَيَأْتِينِي بِخَبَرِ الْوَحْىِ وَغَيْرِهِ وَآتِيهِ بِمِثْلِ ذَلِكَ وَكُنَّا نَتَحَدَّثُ أَنَّ غَسَّانَ تُنْعِلُ الْخَيْلَ لِتَغْزُوَنَا فَنَزَلَ صَاحِبِي ثُمَّ أَتَانِي عِشَاءً فَضَرَبَ بَابِي ثُمَّ نَادَانِي فَخَرَجْتُ إِلَيْهِ فَقَالَ حَدَثَ أَمْرٌ عَظِيمٌ . قُلْتُ مَاذَا أَجَاءَتْ غَسَّانُ قَالَ لاَ بَلْ أَعْظَمُ مِنْ ذَلِكَ وَأَطْوَلُ طَلَّقَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم نِسَاءَهُ . فَقُلْتُ قَدْ خَابَتْ حَفْصَةُ وَخَسِرَتْ قَدْ كُنْتُ أَظُنُّ هَذَا كَائِنًا حَتَّى إِذَا صَلَّيْتُ الصُّبْحَ شَدَدْتُ عَلَىَّ ثِيَابِي ثُمَّ نَزَلْتُ فَدَخَلْتُ عَلَى حَفْصَةَ وَهْىَ تَبْكِي فَقُلْتُ أَطَلَّقَكُنَّ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَتْ لاَ أَدْرِي هَا هُوَ ذَا مُعْتَزِلٌ فِي هَذِهِ الْمَشْرُبَةِ . فَأَتَيْتُ غُلاَمًا لَهُ أَسْوَدَ فَقُلْتُ اسْتَأْذِنْ لِعُمَرَ . فَدَخَلَ ثُمَّ خَرَجَ إِلَىَّ فَقَالَ قَدْ ذَكَرْتُكَ لَهُ فَصَمَتَ فَانْطَلَقْتُ حَتَّى انْتَهَيْتُ إِلَى الْمِنْبَرِ فَجَلَسْتُ فَإِذَا عِنْدَهُ رَهْطٌ جُلُوسٌ يَبْكِي بَعْضُهُمْ فَجَلَسْتُ قَلِيلاً ثُمَّ غَلَبَنِي مَا أَجِدُ ثُمَّ أَتَيْتُ الْغُلاَمَ فَقُلْتُ اسْتَأْذِنْ لِعُمَرَ . فَدَخَلَ ثُمَّ خَرَجَ إِلَىَّ . فَقَالَ قَدْ ذَكَرْتُكَ لَهُ فَصَمَتَ . فَوَلَّيْتُ مُدْبِرًا فَإِذَا الْغُلاَمُ يَدْعُونِي فَقَالَ ادْخُلْ فَقَدْ أَذِنَ لَكَ فَدَخَلْتُ فَسَلَّمْتُ عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَإِذَا هُوَ مُتَّكِئٌ عَلَى رَمْلِ حَصِيرٍ قَدْ أَثَّرَ فِي جَنْبِهِ فَقُلْتُ أَطَلَّقْتَ يَا رَسُولَ اللَّهِ نِسَاءَكَ فَرَفَعَ رَأْسَهُ إِلَىَّ وَقَالَ " لاَ " . فَقُلْتُ اللَّهُ أَكْبَرُ لَوْ رَأَيْتَنَا يَا رَسُولَ اللَّهِ وَكُنَّا مَعْشَرَ قُرَيْشٍ قَوْمًا نَغْلِبُ النِّسَاءَ فَلَمَّا قَدِمْنَا الْمَدِينَةَ وَجَدْنَا قَوْمًا تَغْلِبُهُمْ نِسَاؤُهُمْ فَطَفِقَ نِسَاؤُنَا يَتَعَلَّمْنَ مِنْ نِسَائِهِمْ فَتَغَضَّبْتُ عَلَى امْرَأَتِي يَوْمًا فَإِذَا هِيَ تُرَاجِعُنِي فَأَنْكَرْتُ أَنْ تُرَاجِعَنِي . فَقَالَتْ مَا تُنْكِرُ أَنْ أُرَاجِعَكَ فَوَاللَّهِ إِنَّ أَزْوَاجَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم لَيُرَاجِعْنَهُ وَتَهْجُرُهُ إِحْدَاهُنَّ الْيَوْمَ إِلَى اللَّيْلِ . فَقُلْتُ قَدْ خَابَ مَنْ فَعَلَ ذَلِكَ مِنْهُنَّ وَخَسِرَ أَفَتَأْمَنُ إِحْدَاهُنَّ أَنْ يَغْضَبَ اللَّهُ عَلَيْهَا لِغَضَبِ رَسُولِهِ صلى الله عليه وسلم فَإِذَا هِيَ قَدْ هَلَكَتْ فَتَبَسَّمَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ قَدْ دَخَلْتُ عَلَى حَفْصَةَ فَقُلْتُ لاَ يَغُرَّنَّكِ أَنْ كَانَتْ جَارَتُكِ هِيَ أَوْسَمُ مِنْكِ وَأَحَبُّ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْكِ . فَتَبَسَّمَ أُخْرَى فَقُلْتُ أَسْتَأْنِسُ يَا رَسُولَ اللَّهِ . قَالَ " نَعَمْ " . فَجَلَسْتُ فَرَفَعْتُ رَأْسِي فِي الْبَيْتِ فَوَاللَّهِ مَا رَأَيْتُ فِيهِ شَيْئًا يَرُدُّ الْبَصَرَ إِلاَّ أُهُبًا ثَلاَثَةً فَقُلْتُ ادْعُ اللَّهَ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَنْ يُوَسِّعَ عَلَى أُمَّتِكَ فَقَدْ وَسَّعَ عَلَى فَارِسَ وَالرُّومِ وَهُمْ لاَ يَعْبُدُونَ اللَّهَ فَاسْتَوَى جَالِسًا ثُمَّ قَالَ " أَفِي شَكٍّ أَنْتَ يَا ابْنَ الْخَطَّابِ أُولَئِكَ قَوْمٌ عُجِّلَتْ لَهُمْ طَيِّبَاتُهُمْ فِي الْحَيَاةِ الدُّنْيَا " . فَقُلْتُ اسْتَغْفِرْ لِي يَا رَسُولَ اللَّهِ . وَكَانَ أَقْسَمَ أَنْ لاَ يَدْخُلَ عَلَيْهِنَّ شَهْرًا مِنْ شِدَّةِ مَوْجِدَتِهِ عَلَيْهِنَّ . حَتَّى عَاتَبَهُ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ . قَالَ الزُّهْرِيُّ فَأَخْبَرَنِي عُرْوَةُ، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ لَمَّا مَضَى تِسْعٌ وَعِشْرُونَ لَيْلَةً دَخَلَ عَلَىَّ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بَدَأَ بِي فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنَّكَ أَقْسَمْتَ أَنْ لاَ تَدْخُلَ عَلَيْنَا شَهْرًا وَإِنَّكَ دَخَلْتَ مِنْ تِسْعٍ وَعِشْرِينَ أَعُدُّهُنَّ . فَقَالَ " إِنَّ الشَّهْرَ تِسْعٌ وَعِشْرُونَ - ثُمَّ قَالَ - يَا عَائِشَةُ إِنِّي ذَاكِرٌ لَكِ أَمْرًا فَلاَ عَلَيْكِ أَنْ لاَ تَعْجَلِي فِيهِ حَتَّى تَسْتَأْمِرِي أَبَوَيْكِ " . ثُمَّ قَرَأَ عَلَىَّ الآيَةَ { يَا أَيُّهَا النَّبِيُّ قُلْ لأَزْوَاجِكَ} حَتَّى بَلَغَ { أَجْرًا عَظِيمًا} قَالَتْ عَائِشَةُ قَدْ عَلِمَ وَاللَّهِ أَنَّ أَبَوَىَّ لَمْ يَكُونَا لِيَأْمُرَانِي بِفِرَاقِهِ قَالَتْ فَقُلْتُ أَوَفِي هَذَا أَسْتَأْمِرُ أَبَوَىَّ فَإِنِّي أُرِيدُ اللَّهَ وَرَسُولَهُ وَالدَّارَ الآخِرَةَ . قَالَ مَعْمَرٌ فَأَخْبَرَنِي أَيُّوبُ أَنَّ عَائِشَةَ قَالَتْ لاَ تُخْبِرْ نِسَاءَكَ أَنِّي اخْتَرْتُكَ فَقَالَ لَهَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " إِنَّ اللَّهَ أَرْسَلَنِي مُبَلِّغًا وَلَمْ يُرْسِلْنِي مُتَعَنِّتًا " . قَالَ قَتَادَةُ صَغَتْ قُلُوبُكُمَا مَالَتْ قُلُوبُكُمَا.
Бизга Ишоқ ибн Иброҳим ал-Ҳанзалий ва Муҳаммад ибн Абу Умар — ҳадис лафзида бир-бирига яқин — ривоят қилди — Ибн Абу Умар: ривоят қилди, деди, Ишоқ: хабар берди, деди — бизга Абдурраззоқ хабар берди, бизга Маъмар аз-Зуҳрийдан, у Убайдуллаҳ ибн Абдуллаҳ ибн Абу Саврдан, у Ибн Аббосдан хабар берди, у деди: Мен Умардан Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг завжаларидан — Аллаҳ таоло улар ҳақида: ‹Агар иккалангиз Аллаҳга тавба қилсангиз (яхши); зеро иккалангизнинг қалбларингиз оғган эди›, деган — икки аёл ҳақида сўрашга доимо ҳардиқ (ҳарис) эдим; токи Умар ҳаж қилди, мен ҳам у билан ҳаж қилдим. Йўлнинг бир жойида Умар (четга) бурилди, мен ҳам идова билан у билан бурилдим; у қазойи ҳожат қилди, сўнг менга келди, мен қўлларига (сув) қуйдим, у таҳорат қилди. Мен: «Эй мўминлар амири, Аллаҳ азза ва жалла улар ҳақида: ‹Агар иккалангиз Аллаҳга тавба қилсангиз; зеро иккалангизнинг қалбларингиз оғган эди›, деган Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг завжаларидан бўлган икки аёл кимлар?» дедим. Умар: «Сенга ҳайрон қоламан, эй Ибн Аббос! — (аз-Зуҳрий: Аллаҳга қасамки, у ундан сўралганини ёқтирмади, аммо уни яширмади ҳам, деди) — Улар Ҳафса ва Оиша» деди. Сўнг ҳадисни нақл қила бошлаб деди: Биз, Қурайш жамоаси, аёлларимиздан устун келадиган қавм эдик. Мадинага келганимизда, аёллари ўзларидан устун келадиган бир қавмни топдик, шунда аёлларимиз уларнинг аёлларидан (шу одатни) ўргана бошлади. — (Умар) деди: — Менинг манзилим Аволийдаги Бану Умайя ибн Зайд (маҳалласи)да эди. Бир куни мен хотинимга ғазабландим, қарасам, у менга жавоб қайтаряпти; мен унга жавоб қайтаришини инкор қилдим (ёқтирмадим). У: «Сенга жавоб қайтаришимни нега инкор қиласан? Аллаҳга қасамки, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг завжалари ҳам унга жавоб қайтарадилар, улардан бири бугун кечгача уни тарк этиб (қовушмай) туради», деди. Мен кетди ва Ҳафсанинг олдига кириб: «Сен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га жавоб қайтарасанми?» дедим. У: «Ҳа» деди. Мен: «Сизлардан бирингиз уни бугун кечгача тарк этадими?» дедим. У: «Ҳа» деди. Мен: «Сизлардан ким шуни қилса, зиён кўрди ва хусронга учради. Сизлардан бирингиз Аллаҳ Расули (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг ғазаби сабабли Аллаҳ унга ғазаб қилишидан хотиржамми? У ҳолда у ҳалок бўлди (демак). Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га жавоб қайтарма ва ундан бирор нарса сўрама; сенга нима керак бўлса, мендан сўра. Қўшнинг (Оиша) сендан кўра чиройлироқ ва Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га суюклироқ бўлса, бу сени алдаб қўймасин» дедим — Оишани назарда тутиб. (Умар) деди: Менинг ансордан бир қўшним бор эди, биз Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдига (тушиб) боришда навбатлашардик: у бир кун тушар, мен бир кун тушардим; у менга ваҳий ва бошқа хабарни келтирар, мен ҳам унга шунга ўхшашни келтирардим. Биз: «Ғассон (қабиласи) бизга қарши ғазот қилиш учун отларга наъл қоқаяпти», деб гаплашардик. Менинг дўстим (ўз навбатида) тушди, сўнг кечқурун менга келиб эшикни қоқди ва мени чақирди; мен унга чиқдим. У: «Буюк бир иш содир бўлди» деди. Мен: «Нима — Ғассон келдими?» дедим. У: «Йўқ, балки ундан ҳам буюкроқ ва узунроқ — Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) завжаларини талоқ қилди» деди. Мен: «Ҳафса зиён кўрди ва хусронга учради; мен буни бўлади деб ўйлаб юрардим» дедим. Субҳ (бомдод)ни ўқиганимда, кийимимни маҳкамлаб, сўнг тушиб, Ҳафсанинг олдига кирдим — у йиғлаётган эди. Мен: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) сизларни талоқ қилдими?» дедим. У: «Билмайман; мана у — шу машрубада (юқори хонада) четланган ҳолда турибди» деди. Мен унинг қора хизматкорига келиб: «Умарга изн сўраб бер» дедим. У кириб, сўнг менга чиқди ва: «Мен сени унга зикр қилдим, у жим турди» деди. Мен кетиб, минбарга етиб, ўтирдим; қарасам, унинг олдида бир гуруҳ ўтирибди, баъзилари йиғлаяпти. Мен озгина ўтирдим, сўнг ўзимдаги (қайғу) мени енгди; мен яна хизматкорга келиб: «Умарга изн сўраб бер» дедим. У кириб, сўнг менга чиқди ва: «Мен сени унга зикр қилдим, у жим турди» деди. Мен орқага бурилдим, қарасам, хизматкор мени чақиряпти ва: «Кир, сенга изн берилди» деди. Мен кириб, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га салом бердим — у бўйра тўшамасига суянган эди, у (бўйра) ён-биқинида из қолдирган эди. Мен: «Ё Расулуллаҳ, завжаларингизни талоқ қилдингизми?» дедим. У бошини менга кўтариб: «Йўқ» деди. Мен: «Аллаҳу акбар! Ё Расулуллаҳ, бизни кўрганингизда эди — биз Қурайш жамоаси аёлларимиздан устун келадиган қавм эдик; Мадинага келганимизда, аёллари ўзларидан устун келадиган қавмни топдик, аёлларимиз уларнинг аёлларидан (шу одатни) ўргана бошлади. Бир куни мен хотинимга ғазабландим, қарасам, у менга жавоб қайтаряпти; мен жавоб қайтаришини инкор қилдим. У: ‹Жавоб қайтаришимни нега инкор қиласан? Аллаҳга қасамки, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг завжалари ҳам унга жавоб қайтарадилар, улардан бири бугун кечгача уни тарк этади›, деди. Мен: ‹Улардан ким шуни қилса, зиён кўрди ва хусронга учради. Улардан бири Аллаҳ Расули (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг ғазаби сабабли Аллаҳ унга ғазаб қилишидан хотиржамми? У ҳолда у ҳалок бўлди›, дедим» дедим. Шунда Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) табассум қилди. Мен: «Ё Расулуллаҳ, мен Ҳафсанинг олдига кириб: ‹Қўшнинг сендан чиройлироқ ва Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га суюклироқ бўлса, бу сени алдаб қўймасин›, дедим» дедим. У яна табассум қилди. Мен: «Ёнингизда бироз ўтирсам (ҳузур олсам) бўладими, ё Расулуллаҳ?» дедим. У: «Ҳа» деди. Мен ўтириб, уйда бошимни кўтардим; Аллаҳга қасамки, унда кўзга уриладиган (қадрли) ҳеч нарсани кўрмадим, фақат учта тери (бор эди). Мен: «Ё Расулуллаҳ, Аллаҳдан умматингга (ризқни) кенг қилишини сўранг; чунки У Форс ва Румга кенг қилган-ку, улар Аллаҳга ибодат қилмас эдилар» дедим. У тик ўтириб олди, сўнг: «Шак ичидамисан, эй Хаттоб ўғли? Улар шундай қавмдирки, уларнинг пок (неъмат)лари бу дунё ҳаётидаоқ тезлаштириб берилган» деди. Мен: «Мен учун (Аллаҳдан) мағфират сўранг, ё Расулуллаҳ» дедим. У уларга (завжаларга) бўлган ғазабининг қаттиқлигидан, уларнинг олдига бир ой кирмасликка қасам ичган эди — токи Аллаҳ азза ва жалла унга (енгиллик) итўб қилгунча. Аз-Зуҳрий деди: Менга Урва Оишадан хабар берди, у деди: Йигирма тўққиз кеча ўтганда, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) менинг олдимга кирди, мендан бошлади. Мен: «Ё Расулуллаҳ, сиз бизнинг олдимизга бир ой кирмасликка қасам ичган эдингиз, мен санаб турибман, сиз йигирма тўққиз (кун)да кирдингиз» дедим. У: «Албатта ой йигирма тўққиз (кун) бўлади» деди. Сўнг: «Эй Оиша, мен сенга бир ишни айтаман, унда ота-онангдан маслаҳат сўрамагунингча шошилмаслигингда сенга (зарар) йўқ» деди. Сўнг менга ‹Эй Набий, завжаларингга айт...› оятини — ‹улуғ ажр (бордир)› (деган сўз)гача — ўқиди. Оиша деди: Аллаҳга қасамки, у ота-онам мени ундан ажрашишга буюрмасини биларди. (Оиша) деди: Мен: «Шу ҳақда ота-онамдан маслаҳат сўрайманми? Мен Аллаҳни, Унинг Расулини ва Охират уйини истаман-ку» дедим. Маъмар деди: Менга Айюб хабар бердики, Оиша: «Завжаларингга мен сени танладим деб айтманг» деди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унга: «Албатта Аллаҳ мени етказувчи қилиб юборган, қийинлик қидирувчи қилиб юбормаган» деди. Қатода деди: «Сагҳат қулубукума» — иккалангизнинг қалбингиз оғди (мойил бўлди) (дегани).
وَحَدَّثَنَا إِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ الْحَنْظَلِيُّ، وَمُحَمَّدُ بْنُ أَبِي عُمَرَ، - وَتَقَارَبَا فِي لَفْظِ الْحَدِيثِ - قَالَ ابْنُ أَبِي عُمَرَ حَدَّثَنَا وَقَالَ، إِسْحَاقُ أَخْبَرَنَا عَبْدُ الرَّزَّاقِ، أَخْبَرَنَا مَعْمَرٌ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي ثَوْرٍ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، قَالَ لَمْ أَزَلْ حَرِيصًا أَنْأَسْأَلَ عُمَرَ عَنِ الْمَرْأَتَيْنِ مِنْ أَزْوَاجِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم اللَّتَيْنِ قَالَ اللَّهُ تَعَالَى {إِنْ تَتُوبَا إِلَى اللَّهِ فَقَدْ صَغَتْ قُلُوبُكُمَا} حَتَّى حَجَّ عُمَرُ وَحَجَجْتُ مَعَهُ فَلَمَّا كُنَّا بِبَعْضِ الطَّرِيقِ عَدَلَ عُمَرُ وَعَدَلْتُ مَعَهُ بِالإِدَاوَةِ فَتَبَرَّزَ ثُمَّ أَتَانِي فَسَكَبْتُ عَلَى يَدَيْهِ فَتَوَضَّأَ فَقُلْتُ يَا أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ مَنِ الْمَرْأَتَانِ مِنْ أَزْوَاجِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم اللَّتَانِ قَالَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ لَهُمَا { إِنْ تَتُوبَا إِلَى اللَّهِ فَقَدْ صَغَتْ قُلُوبُكُمَا} قَالَ عُمَرُ وَاعَجَبًا لَكَ يَا ابْنَ عَبَّاسٍ - قَالَ الزُّهْرِيُّ كَرِهَ وَاللَّهِ مَا سَأَلَهُ عَنْهُ وَلَمْ يَكْتُمْهُ - قَالَ هِيَ حَفْصَةُ وَعَائِشَةُ . ثُمَّ أَخَذَ يَسُوقُ الْحَدِيثَ قَالَ كُنَّا مَعْشَرَ قُرَيْشٍ قَوْمًا نَغْلِبُ النِّسَاءَ فَلَمَّا قَدِمْنَا الْمَدِينَةَ وَجَدْنَا قَوْمًا تَغْلِبُهُمْ نِسَاؤُهُمْ فَطَفِقَ نِسَاؤُنَا يَتَعَلَّمْنَ مِنْ نِسَائِهِمْ - قَالَ - وَكَانَ مَنْزِلِي فِي بَنِي أُمَيَّةَ بْنِ زَيْدٍ بِالْعَوَالِي فَتَغَضَّبْتُ يَوْمًا عَلَى امْرَأَتِي فَإِذَا هِيَ تُرَاجِعُنِي فَأَنْكَرْتُ أَنْ تُرَاجِعَنِي . فَقَالَتْ مَا تُنْكِرُ أَنْ أُرَاجِعَكَ فَوَاللَّهِ إِنَّ أَزْوَاجَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم لَيُرَاجِعْنَهُ وَتَهْجُرُهُ إِحْدَاهُنَّ الْيَوْمَ إِلَى اللَّيْلِ . فَانْطَلَقْتُ فَدَخَلْتُ عَلَى حَفْصَةَ فَقُلْتُ أَتُرَاجِعِينَ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَتْ نَعَمْ . فَقُلْتُ أَتَهْجُرُهُ إِحْدَاكُنَّ الْيَوْمَ إِلَى اللَّيْلِ قَالَتْ نَعَمْ . قُلْتُ قَدْ خَابَ مَنْ فَعَلَ ذَلِكَ مِنْكُنَّ وَخَسِرَ أَفَتَأْمَنُ إِحْدَاكُنَّ أَنْ يَغْضَبَ اللَّهُ عَلَيْهَا لِغَضَبِ رَسُولِهِ صلى الله عليه وسلم فَإِذَا هِيَ قَدْ هَلَكَتْ لاَ تُرَاجِعِي رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَلاَ تَسْأَلِيهِ شَيْئًا وَسَلِينِي مَا بَدَا لَكِ وَلاَ يَغُرَّنَّكِ أَنْ كَانَتْ جَارَتُكِ هِيَ أَوْسَمَ وَأَحَبَّ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْكِ - يُرِيدُ عَائِشَةَ - قَالَ وَكَانَ لِي جَارٌ مِنَ الأَنْصَارِ فَكُنَّا نَتَنَاوَبُ النُّزُولَ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَيَنْزِلُ يَوْمًا وَأَنْزِلُ يَوْمًا فَيَأْتِينِي بِخَبَرِ الْوَحْىِ وَغَيْرِهِ وَآتِيهِ بِمِثْلِ ذَلِكَ وَكُنَّا نَتَحَدَّثُ أَنَّ غَسَّانَ تُنْعِلُ الْخَيْلَ لِتَغْزُوَنَا فَنَزَلَ صَاحِبِي ثُمَّ أَتَانِي عِشَاءً فَضَرَبَ بَابِي ثُمَّ نَادَانِي فَخَرَجْتُ إِلَيْهِ فَقَالَ حَدَثَ أَمْرٌ عَظِيمٌ . قُلْتُ مَاذَا أَجَاءَتْ غَسَّانُ قَالَ لاَ بَلْ أَعْظَمُ مِنْ ذَلِكَ وَأَطْوَلُ طَلَّقَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم نِسَاءَهُ . فَقُلْتُ قَدْ خَابَتْ حَفْصَةُ وَخَسِرَتْ قَدْ كُنْتُ أَظُنُّ هَذَا كَائِنًا حَتَّى إِذَا صَلَّيْتُ الصُّبْحَ شَدَدْتُ عَلَىَّ ثِيَابِي ثُمَّ نَزَلْتُ فَدَخَلْتُ عَلَى حَفْصَةَ وَهْىَ تَبْكِي فَقُلْتُ أَطَلَّقَكُنَّ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَتْ لاَ أَدْرِي هَا هُوَ ذَا مُعْتَزِلٌ فِي هَذِهِ الْمَشْرُبَةِ . فَأَتَيْتُ غُلاَمًا لَهُ أَسْوَدَ فَقُلْتُ اسْتَأْذِنْ لِعُمَرَ . فَدَخَلَ ثُمَّ خَرَجَ إِلَىَّ فَقَالَ قَدْ ذَكَرْتُكَ لَهُ فَصَمَتَ فَانْطَلَقْتُ حَتَّى انْتَهَيْتُ إِلَى الْمِنْبَرِ فَجَلَسْتُ فَإِذَا عِنْدَهُ رَهْطٌ جُلُوسٌ يَبْكِي بَعْضُهُمْ فَجَلَسْتُ قَلِيلاً ثُمَّ غَلَبَنِي مَا أَجِدُ ثُمَّ أَتَيْتُ الْغُلاَمَ فَقُلْتُ اسْتَأْذِنْ لِعُمَرَ . فَدَخَلَ ثُمَّ خَرَجَ إِلَىَّ . فَقَالَ قَدْ ذَكَرْتُكَ لَهُ فَصَمَتَ . فَوَلَّيْتُ مُدْبِرًا فَإِذَا الْغُلاَمُ يَدْعُونِي فَقَالَ ادْخُلْ فَقَدْ أَذِنَ لَكَ فَدَخَلْتُ فَسَلَّمْتُ عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَإِذَا هُوَ مُتَّكِئٌ عَلَى رَمْلِ حَصِيرٍ قَدْ أَثَّرَ فِي جَنْبِهِ فَقُلْتُ أَطَلَّقْتَ يَا رَسُولَ اللَّهِ نِسَاءَكَ فَرَفَعَ رَأْسَهُ إِلَىَّ وَقَالَ " لاَ " . فَقُلْتُ اللَّهُ أَكْبَرُ لَوْ رَأَيْتَنَا يَا رَسُولَ اللَّهِ وَكُنَّا مَعْشَرَ قُرَيْشٍ قَوْمًا نَغْلِبُ النِّسَاءَ فَلَمَّا قَدِمْنَا الْمَدِينَةَ وَجَدْنَا قَوْمًا تَغْلِبُهُمْ نِسَاؤُهُمْ فَطَفِقَ نِسَاؤُنَا يَتَعَلَّمْنَ مِنْ نِسَائِهِمْ فَتَغَضَّبْتُ عَلَى امْرَأَتِي يَوْمًا فَإِذَا هِيَ تُرَاجِعُنِي فَأَنْكَرْتُ أَنْ تُرَاجِعَنِي . فَقَالَتْ مَا تُنْكِرُ أَنْ أُرَاجِعَكَ فَوَاللَّهِ إِنَّ أَزْوَاجَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم لَيُرَاجِعْنَهُ وَتَهْجُرُهُ إِحْدَاهُنَّ الْيَوْمَ إِلَى اللَّيْلِ . فَقُلْتُ قَدْ خَابَ مَنْ فَعَلَ ذَلِكَ مِنْهُنَّ وَخَسِرَ أَفَتَأْمَنُ إِحْدَاهُنَّ أَنْ يَغْضَبَ اللَّهُ عَلَيْهَا لِغَضَبِ رَسُولِهِ صلى الله عليه وسلم فَإِذَا هِيَ قَدْ هَلَكَتْ فَتَبَسَّمَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ قَدْ دَخَلْتُ عَلَى حَفْصَةَ فَقُلْتُ لاَ يَغُرَّنَّكِ أَنْ كَانَتْ جَارَتُكِ هِيَ أَوْسَمُ مِنْكِ وَأَحَبُّ إِلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْكِ . فَتَبَسَّمَ أُخْرَى فَقُلْتُ أَسْتَأْنِسُ يَا رَسُولَ اللَّهِ . قَالَ " نَعَمْ " . فَجَلَسْتُ فَرَفَعْتُ رَأْسِي فِي الْبَيْتِ فَوَاللَّهِ مَا رَأَيْتُ فِيهِ شَيْئًا يَرُدُّ الْبَصَرَ إِلاَّ أُهُبًا ثَلاَثَةً فَقُلْتُ ادْعُ اللَّهَ يَا رَسُولَ اللَّهِ أَنْ يُوَسِّعَ عَلَى أُمَّتِكَ فَقَدْ وَسَّعَ عَلَى فَارِسَ وَالرُّومِ وَهُمْ لاَ يَعْبُدُونَ اللَّهَ فَاسْتَوَى جَالِسًا ثُمَّ قَالَ " أَفِي شَكٍّ أَنْتَ يَا ابْنَ الْخَطَّابِ أُولَئِكَ قَوْمٌ عُجِّلَتْ لَهُمْ طَيِّبَاتُهُمْ فِي الْحَيَاةِ الدُّنْيَا " . فَقُلْتُ اسْتَغْفِرْ لِي يَا رَسُولَ اللَّهِ . وَكَانَ أَقْسَمَ أَنْ لاَ يَدْخُلَ عَلَيْهِنَّ شَهْرًا مِنْ شِدَّةِ مَوْجِدَتِهِ عَلَيْهِنَّ . حَتَّى عَاتَبَهُ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ . قَالَ الزُّهْرِيُّ فَأَخْبَرَنِي عُرْوَةُ، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ لَمَّا مَضَى تِسْعٌ وَعِشْرُونَ لَيْلَةً دَخَلَ عَلَىَّ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بَدَأَ بِي فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنَّكَ أَقْسَمْتَ أَنْ لاَ تَدْخُلَ عَلَيْنَا شَهْرًا وَإِنَّكَ دَخَلْتَ مِنْ تِسْعٍ وَعِشْرِينَ أَعُدُّهُنَّ . فَقَالَ " إِنَّ الشَّهْرَ تِسْعٌ وَعِشْرُونَ - ثُمَّ قَالَ - يَا عَائِشَةُ إِنِّي ذَاكِرٌ لَكِ أَمْرًا فَلاَ عَلَيْكِ أَنْ لاَ تَعْجَلِي فِيهِ حَتَّى تَسْتَأْمِرِي أَبَوَيْكِ " . ثُمَّ قَرَأَ عَلَىَّ الآيَةَ { يَا أَيُّهَا النَّبِيُّ قُلْ لأَزْوَاجِكَ} حَتَّى بَلَغَ { أَجْرًا عَظِيمًا} قَالَتْ عَائِشَةُ قَدْ عَلِمَ وَاللَّهِ أَنَّ أَبَوَىَّ لَمْ يَكُونَا لِيَأْمُرَانِي بِفِرَاقِهِ قَالَتْ فَقُلْتُ أَوَفِي هَذَا أَسْتَأْمِرُ أَبَوَىَّ فَإِنِّي أُرِيدُ اللَّهَ وَرَسُولَهُ وَالدَّارَ الآخِرَةَ . قَالَ مَعْمَرٌ فَأَخْبَرَنِي أَيُّوبُ أَنَّ عَائِشَةَ قَالَتْ لاَ تُخْبِرْ نِسَاءَكَ أَنِّي اخْتَرْتُكَ فَقَالَ لَهَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " إِنَّ اللَّهَ أَرْسَلَنِي مُبَلِّغًا وَلَمْ يُرْسِلْنِي مُتَعَنِّتًا " . قَالَ قَتَادَةُ صَغَتْ قُلُوبُكُمَا مَالَتْ قُلُوبُكُمَا.
Ва бизга Ишоқ ибн Иброҳим ал-Ҳанзалий ва Муҳаммад ибн Абу Умар — ҳадис лафзида бир-бирига яқин — ривоят қилди — Ибн Абу Умар: ривоят қилди, деди, Ишоқ: хабар берди, деди — бизга Абдурраззоқ хабар берди, бизга Маъмар аз-Зуҳрийдан, у Убайдуллаҳ ибн Абдуллаҳ ибн Абу Саврдан, у Ибн Аббосдан хабар берди, у деди: Мен Умардан Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг завжаларидан — Аллаҳ таоло улар ҳақида: ‹Агар иккалангиз Аллаҳга тавба қилсангиз (яхши); зеро иккалангизнинг қалбларингиз оғган эди›, деган — икки аёл ҳақида сўрашга доимо ҳардиқ (ҳарис) эдим; токи Умар ҳаж қилди, мен ҳам у билан ҳаж қилдим. Йўлнинг бир жойида Умар (четга) бурилди, мен ҳам идова билан у билан бурилдим; у қазойи ҳожат қилди, сўнг менга келди, мен қўлларига (сув) қуйдим, у таҳорат қилди. Мен: «Эй мўминлар амири, Аллаҳ азза ва жалла улар ҳақида: ‹Агар иккалангиз Аллаҳга тавба қилсангиз; зеро иккалангизнинг қалбларингиз оғган эди›, деган Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг завжаларидан бўлган икки аёл кимлар?» дедим. Умар: «Сенга ҳайрон қоламан, эй Ибн Аббос! — (аз-Зуҳрий: Аллаҳга қасамки, у ундан сўралганини ёқтирмади, аммо уни яширмади ҳам, деди) — Улар Ҳафса ва Оиша» деди. Сўнг ҳадисни нақл қила бошлаб деди: Биз, Қурайш жамоаси, аёлларимиздан устун келадиган қавм эдик. Мадинага келганимизда, аёллари ўзларидан устун келадиган бир қавмни топдик, шунда аёлларимиз уларнинг аёлларидан (шу одатни) ўргана бошлади. — (Умар) деди: — Менинг манзилим Аволийдаги Бану Умайя ибн Зайд (маҳалласи)да эди. Бир куни мен хотинимга ғазабландим, қарасам, у менга жавоб қайтаряпти; мен унга жавоб қайтаришини инкор қилдим (ёқтирмадим). У: «Сенга жавоб қайтаришимни нега инкор қиласан? Аллаҳга қасамки, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг завжалари ҳам унга жавоб қайтарадилар, улардан бири бугун кечгача уни тарк этиб (қовушмай) туради», деди. Мен кетди ва Ҳафсанинг олдига кириб: «Сен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га жавоб қайтарасанми?» дедим. У: «Ҳа» деди. Мен: «Сизлардан бирингиз уни бугун кечгача тарк этадими?» дедим. У: «Ҳа» деди. Мен: «Сизлардан ким шуни қилса, зиён кўрди ва хусронга учради. Сизлардан бирингиз Аллаҳ Расули (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг ғазаби сабабли Аллаҳ унга ғазаб қилишидан хотиржамми? У ҳолда у ҳалок бўлди (демак). Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га жавоб қайтарма ва ундан бирор нарса сўрама; сенга нима керак бўлса, мендан сўра. Қўшнинг (Оиша) сендан кўра чиройлироқ ва Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га суюклироқ бўлса, бу сени алдаб қўймасин» дедим — Оишани назарда тутиб. (Умар) деди: Менинг ансордан бир қўшним бор эди, биз Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдига (тушиб) боришда навбатлашардик: у бир кун тушар, мен бир кун тушардим; у менга ваҳий ва бошқа хабарни келтирар, мен ҳам унга шунга ўхшашни келтирардим. Биз: «Ғассон (қабиласи) бизга қарши ғазот қилиш учун отларга наъл қоқаяпти», деб гаплашардик. Менинг дўстим (ўз навбатида) тушди, сўнг кечқурун менга келиб эшикни қоқди ва мени чақирди; мен унга чиқдим. У: «Буюк бир иш содир бўлди» деди. Мен: «Нима — Ғассон келдими?» дедим. У: «Йўқ, балки ундан ҳам буюкроқ ва узунроқ — Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) завжаларини талоқ қилди» деди. Мен: «Ҳафса зиён кўрди ва хусронга учради; мен буни бўлади деб ўйлаб юрардим» дедим. Субҳ (бомдод)ни ўқиганимда, кийимимни маҳкамлаб, сўнг тушиб, Ҳафсанинг олдига кирдим — у йиғлаётган эди. Мен: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) сизларни талоқ қилдими?» дедим. У: «Билмайман; мана у — шу машрубада (юқори хонада) четланган ҳолда турибди» деди. Мен унинг қора хизматкорига келиб: «Умарга изн сўраб бер» дедим. У кириб, сўнг менга чиқди ва: «Мен сени унга зикр қилдим, у жим турди» деди. Мен кетиб, минбарга етиб, ўтирдим; қарасам, унинг олдида бир гуруҳ ўтирибди, баъзилари йиғлаяпти. Мен озгина ўтирдим, сўнг ўзимдаги (қайғу) мени енгди; мен яна хизматкорга келиб: «Умарга изн сўраб бер» дедим. У кириб, сўнг менга чиқди ва: «Мен сени унга зикр қилдим, у жим турди» деди. Мен орқага бурилдим, қарасам, хизматкор мени чақиряпти ва: «Кир, сенга изн берилди» деди. Мен кириб, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га салом бердим — у бўйра тўшамасига суянган эди, у (бўйра) ён-биқинида из қолдирган эди. Мен: «Ё Расулуллаҳ, завжаларингизни талоқ қилдингизми?» дедим. У бошини менга кўтариб: «Йўқ» деди. Мен: «Аллаҳу акбар! Ё Расулуллаҳ, бизни кўрганингизда эди — биз Қурайш жамоаси аёлларимиздан устун келадиган қавм эдик; Мадинага келганимизда, аёллари ўзларидан устун келадиган қавмни топдик, аёлларимиз уларнинг аёлларидан (шу одатни) ўргана бошлади. Бир куни мен хотинимга ғазабландим, қарасам, у менга жавоб қайтаряпти; мен жавоб қайтаришини инкор қилдим. У: ‹Жавоб қайтаришимни нега инкор қиласан? Аллаҳга қасамки, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг завжалари ҳам унга жавоб қайтарадилар, улардан бири бугун кечгача уни тарк этади›, деди. Мен: ‹Улардан ким шуни қилса, зиён кўрди ва хусронга учради. Улардан бири Аллаҳ Расули (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг ғазаби сабабли Аллаҳ унга ғазаб қилишидан хотиржамми? У ҳолда у ҳалок бўлди›, дедим» дедим. Шунда Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) табассум қилди. Мен: «Ё Расулуллаҳ, мен Ҳафсанинг олдига кириб: ‹Қўшнинг сендан чиройлироқ ва Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га суюклироқ бўлса, бу сени алдаб қўймасин›, дедим» дедим. У яна табассум қилди. Мен: «Ёнингизда бироз ўтирсам (ҳузур олсам) бўладими, ё Расулуллаҳ?» дедим. У: «Ҳа» деди. Мен ўтириб, уйда бошимни кўтардим; Аллаҳга қасамки, унда кўзга уриладиган (қадрли) ҳеч нарсани кўрмадим, фақат учта тери (бор эди). Мен: «Ё Расулуллаҳ, Аллаҳдан умматингга (ризқни) кенг қилишини сўранг; чунки У Форс ва Румга кенг қилган-ку, улар Аллаҳга ибодат қилмас эдилар» дедим. У тик ўтириб олди, сўнг: «Шак ичидамисан, эй Хаттоб ўғли? Улар шундай қавмдирки, уларнинг пок (неъмат)лари бу дунё ҳаётидаоқ тезлаштириб берилган» деди. Мен: «Мен учун (Аллаҳдан) мағфират сўранг, ё Расулуллаҳ» дедим. У уларга (завжаларга) бўлган ғазабининг қаттиқлигидан, уларнинг олдига бир ой кирмасликка қасам ичган эди — токи Аллаҳ азза ва жалла унга (енгиллик) итўб қилгунча. Аз-Зуҳрий деди: Менга Урва Оишадан хабар берди, у деди: Йигирма тўққиз кеча ўтганда, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) менинг олдимга кирди, мендан бошлади. Мен: «Ё Расулуллаҳ, сиз бизнинг олдимизга бир ой кирмасликка қасам ичган эдингиз, мен санаб турибман, сиз йигирма тўққиз (кун)да кирдингиз» дедим. У: «Албатта ой йигирма тўққиз (кун) бўлади» деди. Сўнг: «Эй Оиша, мен сенга бир ишни айтаман, унда ота-онангдан маслаҳат сўрамагунингча шошилмаслигингда сенга (зарар) йўқ» деди. Сўнг менга ‹Эй Набий, завжаларингга айт...› оятини — ‹улуғ ажр (бордир)› (деган сўз)гача — ўқиди. Оиша деди: Аллаҳга қасамки, у ота-онам мени ундан ажрашишга буюрмасини биларди. (Оиша) деди: Мен: «Шу ҳақда ота-онамдан маслаҳат сўрайманми? Мен Аллаҳни, Унинг Расулини ва Охират уйини истаман-ку» дедим. Маъмар деди: Менга Айюб хабар бердики, Оиша: «Завжаларингга мен сени танладим деб айтманг» деди. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унга: «Албатта Аллаҳ мени етказувчи қилиб юборган, қийинлик қидирувчи қилиб юбормаган» деди. Қатода деди: «Сагҳат қулубукума» — иккалангизнинг қалбингиз оғди (мойил бўлди) (дегани).